Реч псовање једна је од оних речи које користимо не размишљајући о самим речима, већ о ономе што оне означавају. Када обратимо пажњу како су речи настале, шта је њихов корен и које менталне слике позивају, тада можемо да се изненадимо. Зато када кажемо да нека особа псује, ми тврдимо да она ради оно што ради пас. Када кажемо да се неко мајмунише, тврдимо да се понаша као мајмун, а када тврдимо да други псује, да се понаша као пас. Зато и тврдња да нека особа псује може бити израз презира и увреда за особу којој је упућена.
Онај презир који је скривен у тврдњи да неко псује, да се не понаша као човек, то јест уљудно, већ као пас, јесте оно што називамо културни презир. Осећање презира људи осећају онда када процењују да је неко као особа, као људско биће испод неког минималног стандарда људскости коју прописује дата култура, заједница. Порука коју садржи овај облик презира је: то што си рођен као људско биће није довољно. Да би те ми прихватили као човека мораш да се придржаваш ових вредности. Ако их се не придржаваш, ти за нас ниси човек и ми те одбацујемо. И управо је у тврдњи да неко псује присутна ова тиха претња да ће дете или одрасла особа која је опсовала бити одбачена, зато што је показала да недовољно вреди.
Тако лингвистичка анализа показује да псујемо оне који псују друге, да вређамо оне који вређају друге. То не доприноси да изађемо из зачараног круга псовања.
Зоран Миливојевић, Политика, илустрација С. Печеничић