Рођен је 31. децембра 1845. године, државник, један од оснивача Радикалне странке 1881. и њен вођа, творац Видовданског устава 1921, првог устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Као студент Циришког политехникума у Швајцарској, пришао је социјалистима и прихватио идеје Светозара Марковића и његовог покрета против апсолутистичке владавине династије Обреновић. По повратку у Србију, уређивао је социјалистички лист "Ослобођење", а 1878. изабран је у парламент, у којем се као опозициони вођа борио против ауторитарног режима Милана Обреновића, залажући се за успостављање парламентарне демократије. После гушења Тимочке буне 1883, коју су у зајечарском крају подстакли радикали, емигрирао је и у одсуству је осуђен на смрт, а кад се краљ Милан 1888. помирио с радикалима, одлучујуће је допринео да Србија добије веома либералан устав. Убрзо по абдикацији краља Милана у корист сина Александра 1889, постао је председник парламента, а 1891. премијер.
Доминантну политичку позицију у Србији учврстио је после доласка на власт краља Петра I Карађорђевића 1903. Премијер је поново постао 1904. и потом је још три пута формирао српску владу, а после Првог светског рата био је трипут и председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и утицао је на кључне историјске догађаје.
Одлучно се одупро покушајима Аустро-Угарске да потчини Србију, учествовао је у стварању Балканског савеза упереног против Отоманског царства и био одан присталица царске Русије. Као премијер и шеф дипломатије, предводио је Србију у победоносним балканским ратовима 1912. и 1913. и у Првом Светском рату од 1914. до 1918. Имао је истакнуту улогу у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, коју је после рата заступао 1919. на Версајској мировној конференцији.
Ауторска права Радио Оаза 2026