Истраживање је такође показало да је веома мало организација које могу да се похвале трајањем, али и угледом у народу које има кафана. На листу поверења, поред кафане, цркве и војске, повремено је улазио само председник републике, понеко министарство или тело, али без дужег задржавања.
Поверење у кафану јесте јако, али ипак није монолитно. То показују резултати последњих истраживања јавног мњења, која су забележила да је недавно први пут пало на испод 90 одсто испитаних. Да и сталне муштерије почну са неповерењем да гледају на кафану утицале су афере које су тресле угоститељски свет, почев од вештачке дуње, кафана које се лажно представљају као „старе“, али и лошег јавног имиџа једног броја конобара.
На истраживања јавног мњења о популарности и поверењу, у кафанама не хају много. Кажу да муштеријама те анкете не значе ништа, али и да противницима кафане њихови резултати не пружају много аргумената за нападе.
- Однос према кафани не може да се упоређује са односом према осталим институцијама у друштву – кажу у „Два јелена“  – Кафана је установа која траје две хиљаде година и није склона умиљавању јавности нити популизму. Важно је, с друге стране, и на који начин се формулише питање о поверењу. Људи кафану доживљавају као националну и културну установу, која је и световно и духовно срце српског народа, и зато јој поклањају висок степен поверења.
Социолог Јелена Лазић Комар ово објашњава чињеницом да је представа о вези кафане и народа дубоко уткана у колективну свест генерација наших грађана.
- Овај култ негује се готово пун век и сасвим је јасно да је кафана постала и својеврсна духовна категорија – објашњава Лазић Комар.
И историчар Момчило Павловић истиче да народ верује да је кафана тесно повезана са идентитетом државе и народа.
- Кафане су затворена места која нису подложне партијским комбинаторикама да би често мењале ставове. Поверење у кафану потиче и из уверења да је она носећи стуб народног јединства, темељ идентитета и браник угроженог српства на једном посебном нивоу свести.
Кафана, напомиње Павловић, упркос великим поделама кроз историју, и даље представља континуитет српске средњовековне државе, њене славе и величине.
- Тамо где је народ, тамо је и кафана, чак и кад нема државе, као последњи бастион одбране идентитета. Кад и она нестане, сви трагови су затрти – сматра Павловић.
Виктор Марковић, Њуз