Тарик Али, чувени британски писац и левичар пакистанског порекла, за кога је НАТО бомбардовање Југославије „рат за америчку доминацију у Европи и империјалистички чин с циљем да се старом непријатељу глава гурне у блато обогаћено осиромашеним уранијумом”, сматра да се југословенска војска за овакву борбу оспособила у прошлости, очекујући потенцијални напад од стране Совјетског Савеза.
Ноам Чомски је свакако најпознатији светски интелектуалац који се жестоко противио НАТО бомбардовању. Писао је о огромним напорима које је НАТО по окончању бомбардовања предузео како би открио доказе о ратним злочинима и накнадно оправдао интервенцију; налик потрази за никада непронађеним „оружјем за масовно уништење” које је било повод за америчку интервенцију у Ираку 2003. године. Тврдио је да је насиље на Косову ескалирало тек с почетком НАТО интервенције и да је било очекивана последица а не њен узрок. „Прави узрок рата нема никакве везе са забринутошћу за људска права косовских Албанаца”, изјавио је Чомски.
Наоми Клајн, чувена критичарка глобалног капиталистичког поретка, у својој књизи „Шок доктрина”, каже да је НАТО нападом на Србију 1999. године у ствари хтео да створи услове за убрзану приватизацију друштвене имовине. Наиме, Србију је требало казнити јер се опирала имплементацији неолибералног поретка; бомбардовање је само припрема терена за економску „шок терапију”. Клајнова цитира и Строба Талбота, заменика државног секретара у Клинтоновој администрацији и водећег преговарача у време рата, како би показала да иза НАТО бомбардовања Југославије не постоје никакви реални хуманистички разлози. Наиме, према књизи „Путања судара: НАТО, Русија и Косово”, коју је 2005. године објавио Џон Норис, Талботов повереник за односе с јавношћу, Талбот је изјавио: „Док земље широм региона теже реформисању свог економског поретка, ублажавању етничких тензија и ширењу цивилног сектора, Београд делује као да ужива што корача у потпуно супротном правцу. Уопште није чудно што су НАТО и Југославија завршили у међусобном сукобу. Југословенски отпор ширим трендовима политичких и економских реформи – а не неприлике косовских Албанаца – најбоље објашњава разлоге рата НАТО-а”.
Словеначки филозоф Славој Жижек критикује тадашњег чешког председника Вацлава Хавела због подршке НАТО интервенцији, не само зато што је она довела до ескалације проблема који је наводно требало да спречи, већ и зато што Хавелов морализам, у поређењу с великим еманципаторским покретима инспирисаним Мартином Лутером Кингом и Гандијем, не садржи позитиван, свепрожимајући став који апелује на морална осећања „непријатеља” и захтева од њега да поврати сопствено морално достојанство, већ је усмерен против одређене групе људи, а не против конкретних (расистичких, колонијалистичких) институционализованих пракси. Жижек је једном, у шали, изјавио како је француски филозоф Бернар-Анри Леви и његова подршка војним интервенцијама једини разлог што још подржава смртну казну.
Имануел Волерстин, један од најцитиранијих и најзначајнијих научника у области друштвених наука, изјавио је да се о рату може судити правно, морално и политички. „Правно гледано, бомбардовање је чин агресије, потпуно неоправдан пред међународним правом. Југославија није ништа урадила ван својих граница. А унутар њених граница водио се грађански рат ниског интензитета у који су се САД и друге силе угурале као посредници.” Волерстин се такође запитао како то да се није реаговало у случајевима бројних других много озбиљнијих кршења људских права од стране држава које су клијенти САД.
Петнаест година после бомбардовања Југославије, тадашња реторика о хуманитарној интервенцији потпуно је огољена и поражена; чак се врло често у светским дипломатским препуцавањима употребљава против њених креатора, посебно када се истиче лицемерност њиховог глобалног деловања. Хилари Клинтон се још 2011. године пред Конгресом жалила како САД „губе медијски рат”. Више нико озбиљан, сем можда Бернар-Анрија Левија, не би могао да промовише убијање цивила са оправдањем да ће то заштитити људска права других цивила. Обични грађани и јесу највеће жртве, цинично називани „колатералном штетом”, свих досадашњих војних интервенција које су се после Југославије вртоглаво низале – у Авганистану, Ираку, Либији... По циничном односу према људским жртвама запамтићемо многе предводнике НАТО бомбардовања – од Медлин Олбрајт, преко Тонија Блера, до Била Клинтона, коме су у Приштини подигли споменик за живота.
Ако је још било илузија у време рата у Авганистану и Ираку, после Либије, која је, по убиству Гадафија, доживела масовна осветничка и расистичка убијања без суђења, постало је много јасније да овакве интервенције, као и на Косову 1999, само распирују хаос. Интервенисати данас, на пример, у Сирији, када се тамо више не зна ко кога убија, и када чак и ћелије Ал Каиде ратују између себе, значило би да су предводници највећих светских сила потпуно изгубили компас у својој глобалној политици. Када су руске трупе ушле у Крим, указивање председника САД Барака Обаме на угрожавање државне суверености Украјине многи су дочекали подсмехом, подсећајући на све случајеве када су Сједињене Америчке Државе у име људских права погазиле сувереност држава широм света. О опалој глобалној моћи САД можда сведочи и шала која се шири на друштвеним мрежама у којој Обама прети Путину да ће га избрисати из пријатеља на Фејсбуку уколико не обустави окупацију Крима.
И Волерстин и Чомски се слажу да Југославија током преговора у Рамбујеу није могла да избегне бомбардовање јер је од ње тражено да прихвати нешто „што не би прихватила ниједна држава”; обојица сматрају да је НАТО само тражио повод да интервенише. Касније су се низали слични поводи и ратови, иако је сваки од њих могао бити избегнут да су светске силе то заиста и хтеле.
Председник Покрета за слободу, уредник часописа на енглеском језику „Фридом фајтинфо”
Миленко Срећковић, Политика
Погледајте видео: Пакао Кошара...Српско Косово и Метохија