Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Као што амерички политичари пред бираче излазе с маштовитим еуфемизмима којима покушавају да прикрију мрачна поглавља, њихове српске колеге се труде да смелим метафорама засене неутемељеност својих понуда
Упловљавање у последњу недељу кампање за ванредне парламентарне и београдске изборе никако неће значити „мирно море” на српској политичкој сцени. Грађани већ инстинктивно осећају да је завршница кључни тренутак битке за гласове у којој ће најубојитије оружје бити политички језик, феномен који своје пуно испуњење доживљава у тренуцима када су улози највиши. Језичке бравуре, провокације, метафоре, еуфемизми, најразличитији спектар поређења извлаче се из арсенала где су тактички чувани за сам финиш трке. Не треба међутим имати илузију да је кампања за изборе, или само њен завршетак, једини период када су грађани изложени политичком језику којим им политичари у обландама сервирају слатка обећања. Реч је о далеко свеобухватнијем феномену који постоји откако је људских заједница, а о његовим методама су исписани томови.
Широј публици је ипак вероватно најпознатија „дијагноза” коју је још 1946. изнео Џорџ Орвел у есеју „Политика и енглески језик”.
„У наше време, политички језик је у великој мери одбрана неодбрањивог. Ситуације попут британске владавине Индијом, руских чистки и депортација, бацања атомских бомби на Јапан могле би да се бране једино аргументима који су брутални за већину људи и који се не слажу с прокламованим циљевима политичара. Због тога у политичком језику морају да доминирају еуфемизми, нелогичности и неодређености.”
У том смислу Србија не заостаје за светом. Баш као што амерички политичари пред своје потенцијалне бираче излазе с маштовитим еуфемизмима којима покушавају да прикрију мрачна поглавља своје политике, српски политичари смелим метафорама покушавају да засене неутемељеност својих обећања.

У потпуној идеолошкој конфузији на овдашњој политичкој сцени политички језик је мутирао у необичан хибрид па идентичне фразе испаљују и „леви” и „десни”. Ипак треба признати да је језик српске политике донекле умивен у односу на „славна” времена када се није презало чак ни од јавног вређања противника на личној основи (штафету су сад преузели поједини медији).
Развојем демократије, развили су се међутим и подмуклији облици језика политике који на дуге стазе могу бити много опаснији од простачких испада када је на прву лопту било јасно шта се мисли. У ораторском напретку већине политичара, од почетка каријере до данас, без грешке се препознаје укљученост професионалаца. Иза политичара стоје целе армије талентованих људи који се труде да њихов послодавац у јавним наступима изгледа што убедљивије. Речју, да прича а да ништа не каже.
Такве ситуације су терен на којем медији треба да одиграју главну улогу. Антологијски је случај британског новинара Џеремија Паксмана који је свом госту, политичару, у емисији 12 пута заредом поставио исто питање. Политичар је одговарао фразама које ништа не значе, а емисија је завршена без добијеног одговора. Звучи познато, зар не?
Политички говор се, очигледно, може пољуљати једино постављањем правих питања чега су свесни и политичари па покушавају да неутралишу опасност тако што ће контролисати новинаре. Ако би се такво нешто заиста догодило обистинила би се дистопијска визија поменутог Орвела који у роману „1984.” пише о Министарству истине чија је једина функција била – да обмане и манипулише јавношћу.
Драган Вукотић, Политика