Као што амерички политичари пред бираче излазе с маштовитим еуфемизмима којима покушавају да прикрију мрачна поглавља, њихове српске колеге се труде да смелим метафорама засене неутемељеност својих понуда
Упловљавање у последњу недељу кампање за ванредне парламентарне и београдске изборе никако неће значити „мирно море” на српској политичкој сцени. Грађани већ инстинктивно осећају да је завршница кључни тренутак битке за гласове у којој ће најубојитије оружје бити политички језик, феномен који своје пуно испуњење доживљава у тренуцима када су улози највиши. Језичке бравуре, провокације, метафоре, еуфемизми, најразличитији спектар поређења извлаче се из арсенала где су тактички чувани за сам финиш трке. Не треба међутим имати илузију да је кампања за изборе, или само њен завршетак, једини период када су грађани изложени политичком језику којим им политичари у обландама сервирају слатка обећања. Реч је о далеко свеобухватнијем феномену који постоји откако је људских заједница, а о његовим методама су исписани томови.
Широј публици је ипак вероватно најпознатија „дијагноза” коју је још 1946. изнео Џорџ Орвел у есеју „Политика и енглески језик”.
„У наше време, политички језик је у великој мери одбрана неодбрањивог. Ситуације попут британске владавине Индијом, руских чистки и депортација, бацања атомских бомби на Јапан могле би да се бране једино аргументима који су брутални за већину људи и који се не слажу с прокламованим циљевима политичара. Због тога у политичком језику морају да доминирају еуфемизми, нелогичности и неодређености.”
У том смислу Србија не заостаје за светом. Баш као што амерички политичари пред своје потенцијалне бираче излазе с маштовитим еуфемизмима којима покушавају да прикрију мрачна поглавља своје политике, српски политичари смелим метафорама покушавају да засене неутемељеност својих обећања.