Најпоузданији метод за откривање вештачког садржаја у меду је лабораторијска анализа – испитивање нивоа сахарозе, учешћа поленских честица у материји, ХМФ-а - хемијске супстанце чији вишак указује на вештачко справљање термичком обрадом.
Али, како потрошач да зна - да ли је за новац који је издвојио за природни мед добио његов хемијски сурогат? Почетни индикатор може да буде цена – која је код „фалшираног“ меда по правилу знатно мања.
"Он се лако препознаје. Прво - што је много слађи од меда. Друго - нема ту конзистенцију - кад се развуче кашиком, он пада у капљицама, док мед прави ону танку, танку нит. И ако се, рецимо, новинска хартија натопи медом и запали он гори, док овај други неће да сагори. Ако је неко узимао више година мед, он је створио укус неке врсте, и то треба наставити, док сируп обично нема - ни укус ни мирис", наглашава Младеновић.
Проблем је то што развој хемијске технологије више иде на руку фалсификаторима, него инспекцијама и лабораторијама које би требало да им стану у крај.
Стручњаци упозоравају да постоје ароме које дају савршену имитацију укуса правог меда, затим вештачки поленов прах, па чак и адитиви који омогућавају кристализацију меда, што је некада био непогрешив адут за препознавање оног природног.
Најсигурнији начин набавке пчелињег производа остаје - куповина на кућном прагу искључиво код проверених произвођача.
Р. Савић, РТРС