Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Свет се припрема за обележавање 100. годишњице почетка Првог светског рата, али и даље траје оштра академска расправа о томе ко је највећи кривац за њега.

ББЦ преноси мишљења десет водећих историчара, међу којима има највише оних који као главне кривце виде Немачку и Аустроугарску. Неки угледни академици сматрају да је Први светски рат изазван због интереса више земаља, а један од њих сматра и да је Србија директни и највећи кривац за Велики рат.

Преносимо делове њихових ставова:

Сер Макс Хејстингс – војни историчар

Немачка

“Ниједна нација не заслужује сву одговорност за избијање рата, али се чини да Немачка има највеће заслуге за то.

Само је она имала моћ да заустави суноврат у пропаст у јулу 1914. године, да је повукла своју „бланко карту“ и подршку Аустрији да нападне Србију.

Бојим се да нисам убеђен аргументом да је Србија била одметничка држава која је заслужила осветничку правду Аустрије. Не верујем ни да је Русија желела рат у Европи 1914. године. Њени лидери су знали да би били у много бољој позицији две године касније.”

Сер Ричард Џеј Еванс – професор историје, Универзитет Кембриџ 
Србија

“Србија носи највећу одговорност за избијање Првог светског рата. Српски национализам и експанзионизам су били дубок реметилачки фактор и српска подршка терористима из „Црне руке“ је била невероватно неодговорна. Аустроугарска носи мало мању одговорност за своју паничну, претерану реакцију на атентат престолонаследника.

Француска је охрабривала руску агресивност према Аустроугарској, а Немачка је охрабривала аустријску бескомпромисност. Британија није успела да изглади ситуацију, као што јој је пошло за руком у претходној балканској кризи, због страха од немачких европских и глобалних амбиција. Тај страх није био потпуно рационалан, јер је Британија јасно однела победу у трци за морнаричким наоружањем до 1910. године.”

Др Хедер Џонс – ванредни професор међународне историје, Лондонска економска школа

Аустроугарска, Немачка, Русија

“Неколико ратоборних политичких и војних званичника у Аустроугарској, Немачкој и Русији су изазвали Први светски рат.

Атентати на чланове краљевских породица су били релативно чести 1914. године и нису обично доводили до ратова. Међутим, ратни хушкачи у Аустроугарској су видели сарајевски атентат као изговор да освоје и униште Србију, нестабилног суседа који је желео да прошири границе и то на рачун територије Аустроугарске.

Србија, исцрпљена Балканским ратовима, није желела рат 1914. године.

Шири европски рат је избио јер су кључне фигуре у немачкој политици и војсци подстакле свог савезника Аустроугуарску да нападне Србију. То је алармирало Русију, која је подржавала Србију, и она је послала војску у рат и пре него што су све шансе за мир исцрпљене.”

Џон Рол – професор емеритус, Универзитет Сасекс

Аустроугарска и Немачка

“Први светски рат није избио случајно или зато што дипломатија није уродила плодом. Он је избио као резултат завере влада империјалне Немачке и Аустроугарске да се доведе до рата, али уз наду да ће Британија остати по страни.”

Герхард Хиршфелд – професор модерне и савремене историје, Универзитет Штутгарт

Аустроугарска, Немачка, Русија, Француска, Британија и Србија

“Много пре избијања нетрпељивости, пруско-немачка конзервативна елита била је убеђена да би рат у Европи помогао Немачкој у испуњењу амбиција у колонијалном, војном и политичком смислу.

Одлука да се иде у рат око релативно минорне међународне кризе као што је убиство у Сарајеву, међутим, довело је до фаталне мешавине лоших политичких процена, страха од губитка престижа и тврдоглавости свих страна у веома сложеном систему војних и политичких савеза у Европи.

За разлику од историчара Фрица Фишера, који је видео немачке војне циљеве као срж одлуке немачких власти да иду у рат, већина историчара данас одбацују ту интерпретацију као превише сужену.”

Др Аника Момбауер – британски Отворени универзитет

Аустроугарска и Немачка

“Читаве библиотеке су напуњене загонетком 1914. године. Да ли је рат био случајан или режија, неизбежан и испланиран?

За мене, рат није био инцидент и могао је да буде избегнут у јулу 1914. године. У Бечу су власти и војне вође желеле рат против Србије. Прва реакција на убиство Франца Фердинанда је била да се тражи одштета од Србије, за коју се сматрало да стоји иза атентата и која је претила позицији Аустроугарске на Балкану већ неко време. Дипломатска победа виђена је као безначајна и “гадна”. У јулу, Аустрија је изабрала рат.

Ипак, како би могли да крену у рат, била им је потребна подршка главног савезника Немачке.

...Обе земље су знале да ће скоро сигурно Русија помоћи Србији, што би локални рат претворило у европски, али су биле спремне да се суоче са тим ризиком.

Немачки гарант је омогућио Бечу да настави са плановима – а “не” из Берлина би зауставило кризу. Уз мало одлагања, Беч је поставио ултиматум Србији, који је намерно био неприхватљив. То је било зато што је Аустроугарска желела рат, Немачка је охрабривала, јер се прилика чинила савршеном. Победа је изгледала могућа, а за неколико година чинилио се да би Русија и Француска биле непобедиве. Комбинација очаја и претераног самопоуздања, Аустроугарска и Немачка су отпочеле рат да очувају и прошире своје импери. Рат који је избио, представљао је њихов пад.”

Шон Мекмекин – помоћни професор историје на Универзитету Коц у Истанбулу

Аустроугарска, Немачка, Русија, Француска, Британија и Србија

“У људској је природи да тражи једноставне, задовољавајуће одговоре, због чега и теза о немачкој грижи савести и данас опстаје.

Без охрабрења Берлина и “бланко карте” за Аустроугарски чврст став према Србији после Сарајева, рат не би избио. Тако да Немачка сноси одговорност.

Међутим, исто тако да није било терористичког плана из Београда, Немци и Аустријанци не би били пред тим страшним избором. Цивилне вође у Берлину и Бечу су покушале да ‘локализују’ конфликт на Балкану. Руска је одлука – након што је Петербург добио своју “бланко карту” из Париза – да ‘европеизује’ аустријско-српски окршај, који је довео до европског, а по уласку Британије, светског пожара. Русија је прва позвала на мобилизацију, а не Немачка.

Рат, са Француском и Британијом које подржавају Србију и Русију против две Централне силе, био је жељени исход руске стране, а не немачке. Ипак, ниједна од сила не може да избегне кривицу. Свих пет Великих сила, заједно са Србијом, изазвале су Армагедон.”

Гери Шефилд – професор ратних студија, Универзитет Вулверхемптон

Аустроугарска и Немачка

“Рат су започели лидери Немачке и Аустроугарске. Беч је искористио прилику коју је представљао атентат како би покушао да уништи свог балканског ривала Срибју. То је учињено знајући да Русија, заштитник Србије, вероватно неће стајати по страни, што би могли да доведе до општег рата у Европи.

Немачка је дала Аустрији безусловну подршку, такође потпуно свесна могућих последица. Немачка је желела да разбије француско-руско савезништво и била је потпуно спремна да преузме ризик да ће то можда довести до општег рата. Неки чланови немачке елите су подржале почетак експанзионистичког освајачког рата. Одговор Русије, Француске, касније Британије био је реактиван и дефанзиван.

У најблажу руку се о вођама Немачке и Аустрије током јулске кризе може рећи да су преузели криминалне ризике по питању мира у свету.”

Др Катриона Пенел – старији предавач историје, Универзитете Егзетер

Аустроугарска и Немачка

“Сматрам да људи који су доносили политичке и дипломатске одлуке у Немачкој и Аустроугарској морају да сносе терет одговорносто за ширење локализованог балканског конфликта на Европу, а затим и на глобални рат. Немачка, која је патила од својеврсног комплекса ‘млађег детета’ у породици европских империја, видела је прилику да промени баланс моћи у своју корист прека агресивног освајачког рата...”

Дејвид Стивенсон – професор међународне историје, Лондонска школа економије

Немачка

“Највећи део одговорности лежи на властима Немачке. Немачки лидери су омогућили балкански рат подстрекивањем Аустроугарске да изврши инвазију на Србију, добро знајући да би такав конфликт могао да ескалира. Без немачке подршке, мало је вероватно да би реакција Аустроугарске била тако драстична.

Такође, они су отворили шира европске непријатељства слањем ултиматума Русији и Француској, затим објављујући рат када су они одбијени...

На крају, прекршили су међународне споразуме инвазијом на Луксембург и Белгију, знајући да ће то скоро сигурно увући Британију у конфликт. Овим се не спори да је било олакшавајућих околности нити се има намера да је одговорност само на Немачкој.

Србија је пред Аустрију ставила изванредну провокацију, а за оружани конфликт је потребно двоје.

Иако су Централне силе имале иницијативу, руске власти су уз подршку Француске биле спремне да одговоре...”

На слици Српска артиљерија на положају у Колубарској бици (Фото: wikipedia.org) 
Б92