Тих година ишао сам у Лепосавић да свирам. Ишао је, нешто пре тога, и покојни Ђинђић, тада српски премијер, али га на граници нису пустили да уђе у тај део Србије. Тадашњи председник СРЈ мој пријатељ Воја Коштуница чекао је на „граници“ око четири сата. „Рибља чорба“ је имала среће. Млади пуковник Кфора Словенац Ерик готивио је нашу музику, па смо прошли ко кроз сир.
Можда би требало да напоменем да је тај део Србије (Лепосавић и околина, све до Митровице а Titos – ј... их Тито) вештачки припојен Косову одлуком комуњара крајем шездесетих година прошлог века. У тој и таквој Србији, у граду Лепосавићу, шеф полиције се звао Урлих, како ми рече, родом из околине Штутгарта.
Можда Косово тражи независност од Кфора.
Долазио сам на Косово више пута, чак и када политичари Срби заступљени у раду непризнатих а постојећих косовских органа власти то нису смели да раде него су летели хеликоптерима из Београда у Приштину. На уласку у Приштину стајао је путоказ: Филм сити, а поред њега огроман билборд на коме се рекламирао вероватно први филм „независног“ Косова: Епопеја УЧК!
И тачно је. Има на Косову и Метохији делова где од Србије нема ни С.
Ипак, има више разлога због којих никада нећу прихватити независну државу Косово, нити подржати оно мало, погано, а, нажалост, српско, које тако нешто пропагира.
Наступао сам у српском селу Шилову надомак Гњилана. Ретко ко од естраде посећује Косово, па је интересовање било огромно. Чак су се и Американци заинтересовали због чега су се Срби узмували, па су дошли у Шилово из Бондстила да виде шта је разлог. Разговарали смо и лепо сам им објаснио:– Мараја Кери у Бондстилу, ја у Шилову – то вам је исти ред величина.
Много волим да се зезам са њима.
Пентрао сам се и на Шар-планину, на Брезовицу, општина Штрпце. То вам је једна српска оаза (мрзим реч енклава), пет-шест километара широка и десетак километара дугачка. Било је врло зај... доћи дотле кроз целу, тада врло немирну, Шиптарију. Борна кола напред, ми у средини са колима црногорске регистрације, и борна кола позади. Кроз Приштину војници се попењу на куполе са митраљезима. Посебно непријатно је било ићи кроз клисуру пре успона на Шару. Крај пута, на сваких 100 метара, стајао је војник Кфора са оружјем упртим у шуму.
Хотел у Брезовици био је препун, а наступ није био наступ већ размена емоција. Од окупатора, Бугари су свакако нешто разумели, а присутни црнци су више осећали емотивни набој.
Када се све некако завршило, попео сам се исцрпљен у собу да се пресвучем. Дошла је и једна Францускиња и тражила да још певам. Објаснио сам јој да је наступ готов.– Знате, ја сам овде неколико година – рекла је Францускиња – и никад нисам видела народ који се смеје и плаче истовремено!
Никад нећеш ни видети, помислио сам, ни разумети.
Борисав Ђорђевић