Умро је 29. новембра 1854. године, писац, државник, дипломата и војсковођа, председник Правитељствујушчег совјета - прве српске владе. Са стрицем Јаковом покренуо је Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији и командовао је делом устаничких снага 1806. у боју на Мишару у којем су Турци потучени до ногу.
Као први дипломата обновљене Србије, у Петрограду је покушао да успостави дипломатске односе с Русијом и заинтересује руску владу за подршку и помоћ; играо је важну улогу у преговорима с Турцима. После Другог српског устанка, постао је ваљевски кнез, али је пензионисан због несугласица с кнезом Милошем Обреновићем, а због сукоба с кнезом Михаилом Обреновићем 1840. је прогнан. Вратио се 1842, кад су Обреновићи пали с власти, и постао државни саветник.
Његови "Мемоари", једно од најбољих мемоарских дела српске књижевности, пуни су драгоцених података о догађајима и људима у време Првог српског устанка.
На слици споменик Матеји Ненадовићу Ваљеву