Славе га у многим крајевима као Крсну славу. Славе га дунђери и дрводеље као еснафску славу, па на тај дан ништа не раде. Св. Тома је био вешт дрводеља тако да никада није дељао дрво на пању већ на камену. Једном наиђе ђаво у облику прелепе и врцкасте девојке, па поче да га искушава. Св. Тома се загледа у њу, удари сечивом у камен и отупи секиру. Светитељ се много наљути, изазва силну кишу и сместа потопи ђавола у бару.
Народне приче
У селу Пурачићу под Озреном живео је неки Мијалко, богобојажљив и домаћин човек. Имао је само једну ману: плашио се вукова. Крио је тај страх колико је могао, али ништа није вредело. Било је довољно да неко, потпуно безазлено, у друштву спомене вука, па да Мијалка ухвати дрхтавица. У планину кад је по дрва одлазио, два крста и безброј амајлија је на себи носио. Била су ту крила слепог миша, медвеђе канџе, кора хлеба од Деветог уторка, а црвене вунице на себи је имао да џемпер исплете и то са дугачким рукавима. Ал' кад не вреди - не вреди. У свакој сенци, сваком шушњу, "виђао" би вука, и нанрат-нанос, бежао из планине необављена посла, све успут вичући "вуци, вуци - помагај народе". Гледа све то Св. Тома, па му једног дана дојади, оде до Св. Саве, позајми два хрома вука и оде сељаковој кући. Кад их Мијалко угледа, изгуби памет и начисто паде мртав. Прекрсти га Св. Тома, поврати и рече "Твој страх је безразложан. И вукови су Божија створења. Не узимај их више никада у уста и они ти неће нажао учинити". Како то рече, неста заједно са вуковима, а нестаде и Мијалковог страха.
Од тада се у Републици Српској, на Томиндан, не спомињу вукови.
Православље