Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

У Руми је четврти пут прослављен 24. новембар, прекретнички дан у историји Војводине, уместо 27. октобра, дана ослобођења Руме у Другом светском рату. У центру Руме, испред зграде ПТТ, откривена је биста др Жарка Миладиновића, човека кога су претходне деценије гурале у заборав, али и човека кога памћењу склони Румљани никада нису ни заборавили. Румљани су пре четири године нашли да партизански 27. октобар јесте за поштовање и памћење, али је, по њима, 24. новембар свакако најважнији дан у историји града. Додају да је то и најважнији дан у Срему, али не предузимају да осталим општинама предлажу да заједно славе дан у коме је Срем симболично кренуо у Србију.
У недељу 24. новембра 1918. године у Руми, у кући др Жарка Миладиновића, одржан је збор Хрвата и Срба, изасланика месних одбора Сремске жупаније. На збору је учествовало, пишу историчари, чак 700 људи! Збор је усвојио резолуцију у којој је затражено оснивање јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца са седиштем у Београду. Ако се Хрвати одлуче против уједињења, стоји у резолуцији, Срем се непосредно припаја Србији и тражи да га Србија заступа на међународној мировној конференцији.

Неки војвођански историчари оспоравају одлуке овог збора, јер му није претходило делегирање учесника са прецизним мандатима из базе, али други кажу да та мањкавост, ако је и има, не умањује битно значај усвојених одлука. Сам Жарко Миладиновић, иако домаћин и организатор, није био на скупу, већ у Загребу, као посланик на седници Народног већа.
Историчар Ђорђе Ђурић са Филозофског факултета у Новом Саду сматра да је румски збор био од великог значаја за пожуривање Хрватске према заједничкој држави са Србима и Словенцима. Како су Банат и Бачка намеравали да донесу исту одлуку, Хрватска се суочила са реалношћу да се сви српски крајеви присаједине Србији и да то присаједињење буде лако верификовано због тадашњег изванредног положаја Србије међу савезницима. 
– Нема никакве сумње да су војвођански Срби увели Хрватску у краљевину – каже Ђурић. – Они нису ишли ка такозваној великој Србији, већ ка југословенству. Чинило им се дугорочно добро решење за Србе, нарочито због могућности да Аустрија једном не ојача и освети се Србима у Војводини. Југословенство им је омогућавало заједништво са матицом, а било је допадљиво и Аустрији. Наравно, нису могли да предвиде ни Јасеновац, ни све невоље које ће проистећи из таквог избора. Неки, међутим, овај збор доживљавају као невољу за своје ставове и осећања, јер он објашњава редослед присаједињења Србији и чини бесмисленим сепаратистичке напоре неких наших савременика у Војводини. О румском збору Сремаца из тих разлога нерадо се писало.
Румљанин Драго Његован, такође историчар, каже да је 24. новембар 1918. године свакако најзначајнији датум у историји Руме. Али и Румљани су, као и већина Срба, склони да угоде несрпским тежњама тако што ће мало гурнути у заборав оно што је одредило јединство са Србијом. Уместо да овај дан славе као највећи празник, они су га ставили у тајност, у надлежност катедри за историју.
– Ево, и последње дете данас зна да су Турци спалили мошти светог Саве, али се у градиву из историје не види да су то Турци предузели због устанка Срба у Банату каже др Драго Његован. – Јаша Томић је имао програм који би, да је било по њему, вероватно произвео мање крваву историју по Србе. Он је тврдио, контра југословенског идеализма, да Срби, Хрвати и Словенци нису један народ са три имена, већ су три различита народа, која могу избећи велике несреће сарадњом, а не јединством. Зато је Јаша Томић и инсистирао да се Војводина најпре присаједини Србији, па да се са Србијом уједињује са Хрватском. Говорио је да треба најпре обући српску кошуљу, па се онда огртати плаштом југословенства. Војводина је тако учинила и допринелa да велике несреће не буду још веће.
Д. Драгичевић