То се пре свега односи на високо оксидирани облик молибдена, метала који је неопходан за одржање ћелијске енергије. Према новим налазима, тог минералног облика тада скоро уопште није било на Земљи, јер је њена атмосфера имала веома мало кисеоника - за разлику од Марса, где су оба елемента била обилно заступљена. Исти случај је био и са органским фосфатом и бором, елементима који су такође неопходни за регулацију ћелијског метаболизма. Подаци које су послали ровери "Опортјунити" и "Кјуриосити", као и резултати анализа узорака из метеора, показују да је тло Марса чак и данас знатно богатије фосфатима, чија је процењена количина већа за чак 5 до 10 пута него на нашој планети ! Међутим, кудикамо је важнији податак да се марсовски фосфат неупоредиво брже разлаже у води, и то чак 45 пута брже од земаљског, што га чини много доступнијим за живе ћелије. Све ово је биохемичаре навело на закључак да је у време "влажног Марса" концентрација фосфата у води била барем дупло већа него на Земљи - што је, уз присуство других неопходних елемената, ту планету чинило много повољнијом средином за живе организме.
Друга предност Марса су биле неке његове физичке особине, а пре свега добар баланс између копнених и водених површина. Научници сматрају да је Земља пре око 4 милијарде година била скоро у потпуности прекривена огромним океаном, што је чињеница која, иако на први поглед звучи парадоксално, нимало не погодује почетним стадијумима еволуције. Наиме, океани и мора нису средине које омогућавају одржавање и синтезу сложенијих једињења неопходних за ћелијски метаболизам као што су РНК и ДНК : такви комплексни молекули су изван ћелија хемијски врло нестабилни у води, а посебно у морској води која има изразито корозивна својства. Према новим налазима, Марс је уз велика мора имао и простране копнене површине које су обезбеђивале довољно елемената за синтезу сложенијих органских блокова. Осим тога, живот је тамо могао много брже да настане и због једноставне чињенице да је та планета дупло мања од Земље. То значи да се Марс у свом почетном развоју брже хладио и самим тим брже стварао чврсте површине и мора, али и да је због свог упола мањег пречника био и физички мање изложен интензивном бомбардовању од стране астероида и комета. Према мишљењу већине научника, Земља је у том периоду преживела велико искушење јер је имала судар са лутајућом планетом величине Марса, после чега је из "облака" дезинтегрисаног материјала настало ново тело које ми данас називамо Месец. Тај катаклизмички догађај је морао изазвати топљење дела планетарне коре, комплетно испаравање првобитних океана и нови дуготрајан циклус хлађења и стварања великих водених површина. За то време, Марс је био релативно мирна локација на којој је живот могао несметано да напредује, јер су за то постојали сви потребни услови.
У научној јавности данас скоро нико не доводи у питање тезу да су две планете од настанка биле у сталној космичкој "комуникацији", односно да су све време размењивале материјал захваљујући великим вулканским ерупцијама или повременим ударима астероида. На тај начин, узорци тла су избацивани у свемир, након чега су у виду метеорита падали на друге светове. Неки експерти указују да чак и у том контексту теорија о Марсу као првобитном "расаднику" живота има реалније изгледе. Наиме, према принципима орбиталне динамике (у којима мања величина и гравитација Марса опет имају важно место), метеоритима је знатно лакше да стигну од Марса до Земље него обрнуто. То значи да постоје кудикамо већи изгледи да су неки отрпорни микроорганизми "допутовали" са суседне планете, него вероватноћа да је еволуција била одвојена и симултана, на два места у исто време. Наравно, сасвим друга ствар је разматрање аспеката који су Земљу доцније учинили знатно повољнијим местом за живот. Чињеница је да су две планете после "размене" животних клица имале крајње различиту судбину : Марс је изгубио магнетно поље, највећи део атмосфере и сву површинску воду, да би се на концу претворио у хладну пустињу изложену немилосрдној корозији и космичкој радијацији - а Земља је доживела процват живота и радикалну биохемијску промену.
Многи научници сматрају да је судбина суседне планете била запечаћена катастрофалним сударом са неким великим космичким телом, после чега је Марс изгубио не само океане и густу атмосферу, него чак и део планетарне масе. Међутим, постоји и мања група експерата која сматра да је Марс био жртва такозваног планетарног електричног пражњења, до којег повремено долази између већих космичких тела у Сунчевом систему. Према тој теорији, која је у основи комплементарна са неким Теслиним тезама, све планете стварају велику количину електрицитета, тако да под одређеним условима међу њима може доћи до силовитог пражњења набоја. Као једну од важних индиција у том правцу, неки експерти помињу чињеницу да је планетарна кора на целој северној хемисфери Марса значајно тања од јужне и да изгледа неприродно уједначена и заравњена (управо као поморанџа којој је огуљена једна половина коре). Њихово објашњење би било да је Марс током блиског проласка поред неке знатно масивније планете доживео страховито електрично пражњење, које је било толико снажно да је ударни талас плазме буквално дезинтегрисао површински слој на целој погођеној хемисфери. Присталице ове теорије наводе да удар комете, астероида или било ког другог космичког тела јесте у стању да разнесе део планетарне коре или остави огроман кратер (односно препознатљиве геолошке аномалије), али да напросто не може равномерно "огулити" једну хемисферу и буквално је "заравнити" по целој површни ударног таласа. Реч је о теорији новијег датума која још наилази на жесток отпор традиционалистичких кругова и која захтева додатна детаљнија истраживања. Међутим, чињеница је да без ње није могуће објаснити не само неке чудне ствари у вези са Марсом, него и значајан број аномалија у Сунчевом систему - од распореда планета и месеца, преко њихових орбита и међудејстава, све до промена које се не могу објаснити искључиво ударима других тела, односно геолошким или хемијским процесима.
Шта год да је био узрок заустављања почетне еволуције живота на Марсу, јасно је да та планета чува мноштво великих тајни које је човечанство тек почело да открива. Једна од највећих јесте да ли је Марс имао довољно времена за развој и неких знатно сложенијих облика живота него што су бактерије и друге форме рудиментарних микроорганизама. Упркос владајућој догми, према којој еволуција на суседној планети није ишла даље од комплексних органских једињења и евентуалних микроба, у широј научној јавности већ више од деценију и по циркулишу крајње занимљиви снимци са орбитера и ровера, чија су тумачења на сасвим супротном крају тог догматског концепта. На неким сателитским снимцима се јасно распознају подручја која неодољиво подсећају на одлеђене области Арктика и Антарктика, тј. огромне површине прекривене нечим сасвим сличним колонијама лишајева и других врста једноставне субполарне вегетације. Такође, на бројним снимцима из ниже орбите могу се распознати формације које неодољиво личе на веома старе и еродиране археолошке локације, док је на многим детаљима са фотографија које шаљу ровери готово немогуће не приметити фрапантну сличност са деловима прастарих окамењених предмета и деформисаних објеката различите намене, па чак и потенцијалних фосила. Нажалост, "званични извори" су изабрали стратегију игнорисања и априорног негирања, након што су на почетку изашли са неколико конфузних, штурих и врло неодређених објашњења да је реч о, наводно, специфичним феноменима геолошке и-или ерозивне природе.
Разлози за такав орвеловски ригидан став обухватају тематику чије би разматрање захтевало цео један нов (и веома опширан) текст. Због тога би на овом месту требало нагласити само то да ће истина о Марсу врло вероватно подразумевати комплетну ревизију става о космичкој јединствености људске врсте и њене цивилизације. За сада се не може рећи колико дуго ће трајати припреме за тако радикалну промену визуре, јер је сасвим извесно да се о томе не питају само научници. У сваком случају, реч је о процесу чија динамика верно прати степен технолошког развоја човечанства. Сателити и ровери су нам већ послали мноштво података о којима се пре непуних десетак година могло само магловито спекулисати. Они ће нам и даље слати изванредно важне податке, али ће први прави одговори о мистерији Марса доћи тек након упућивања мисије са људском посадом, у којој ће бити научници разних профила : од астробиолога и биохемичара до планетарних геолога и (зашто да не ?) - археолога.
Мирољуб Николић, МРС