Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Стефан Дечански Немањић, син је краља Милутина, под чијом је владавином Србија осигурала премоћ на Балканском полуострву. После очеве смрти, у борби за престо надвладао је брата Константина и рођака Владислава, сина краља Драгутина, и крунисан је 1322. у манастиру Жича. Претходно је, после покушаја да збаци оца, делимично ослепљен и протеран у Цариград. При ослепљењу, јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао да ће му вратити вид. Провео је пет година у Цариграду као заточеник у манстиру Сведржитеља (Пантократора).
Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазвао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Када је прошло пет година, свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах затим подигао храм Високи Дечани по којем је и назван Дечански. Победио је 1329. војску босанских феудалаца, а кад су Бугарска и Ромеја (Византија) склопиле војни савез против Србије, не чекајући напад потукао је Бугаре код Велбужда 1330. и осигурао превласт над Македонијом, што је учврстило Србију као најмоћнију силу на Балкану.

Када је под утицајем друге жене намеравао да престо остави сину из другог брака, прворођени син Душан га је збацио и затворио у град Звечан, где је задављен на данашњи дан, 24. новембра 1336. године.
Са светим Савом и светим кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагодарнијих личности и светитеља које је дао српски народ.
Две верзије смрти
Кад се говори о смрти краља Стефана Дечанског треба имати у виду да пред историчарима стоје две сасвим другачије верзије. Прва верзија писана је за време владавине његовог сина Стефана Душана; писао ју је настављач архиепископа Данила ИИ који је завршио дело Житије српских краљева и ариепископа. У њој се приповеда да је краљ Стефан пред крај живота променио мишљење према своме сину и да је, под утицајем своје младе жене Марије Палеологове, престо српских и поморских земаља наменио свом сину из другог брака Симеону. Душан, као добар син није желео да се противи "вољи родитеља краљевства ми" и отишао чак у Цариград одакле га је властела наговорила на повратак и сукоб са родитељем који је резултовао у боју на Породимљи, после кога је краљ Стeфан Урош III одведен у Звечан и тамо после неког времена умро природном смрћу, вероватно од срчаног удара. Друга верзија, писана педесетак година после Душанове смрти у објављена у делу "Житије Стевана Дечанског" коју је саставио Григорије Цамблак говори о насилној смрти српског краља који је умро од руке свог сина Душана. Ово дело писано је прилично "анти-Душановски" са намером да покојног краља огласи као великомученика. Српска Православна Црква је ову потоњу верзију узела за канонску и за Дечанског каже да је "од оца ослепљен од сина удављен". Обе верзије су сасвим могуће али не постоји никакав историјски разлог због чега би једна била фаворизована у односу на другу. Кад пред историчарима стоје две супротне верзије њихов је задатак да изложе и представе обе.
Задужбина краља Стефана Дечанског је манастир Дечани у коме почивају његове свете мошти.
Српска Православна Црква слави његов празник сваког 11. новембра по јулијанском односно 24. новембра по грегоријанском календару.