Србија је добила новог спортског хероја. Са, за нашу атлетику рекордних, 48 секунди и пет стотинки Емир Бекрић је освојио бронзану медаљу у трци на 400 метара са препонама на Светском првенству у Русији, али и срца земљака, који до чудесне московске ноћи нису знали и(ли) довољно марили за двадесетдвогодишњег Београђанина челичне воље, разоружавајућег осмеха, заразног оптимизма и атипичне спортске пожртвованости.
Није Емирко Свемирко, како му његови најближи пријатељи одувек тепају, а аферама и разноразним полусветом опседнути медији сада нападно ласкају, само тих пола и кусур минута крчио пут у историју домаће и континенталне "краљице спортова". То је почео пре тачно 13 година, када је као једини Европљанин и белац у узбудљивој трци на стадиону Лужњики са старијом сестром Сеном ушао у свет овог базичног спорта. И запао за око својој атлетској мајци Мири Стојановић, која је у талентованом одбојкашу и џудисти, тркачу на дуге стазе, скакачу у даљ и вис "намирисала" препонаша о којем бруји атлетска планета. Као и њен штићеник, тиха, скромна, необично обична и атлетици слепо одана тренерска легенда АК Нови Београд дуго и истрајно је правила владара тартан стаза.