- Играли смо се, купали. Било нас је око стотинак. Пресекао нас је фијук првог метка. Секунд касније први врисак. У следећем трену крв се сливала Бистрицом. А следећи метак био је намењен мени. Прошао ми је кроз стомак. Нисам се уплашио. Само сам осетио невероватну, неописиву бол. Други, трећи, четврти, пети, шести, седми, осми метак! Неко је у мене крвнички пуцао док нисам као покошен пао!
Богдан је, после осам прострелних рана, остао без слезине, бубрега и дела лобање. Само надљудски напори лекара и његова дивовска воља да преживи, када је готово био отписан, превагнули су од смрти ка животу.
Превезен је у италијанску болницу.
- Три пута су ми лекари превијали главу, три пута сам ја скидао завоје, и рукама стискао ране на глави не би ли ублажио бол макар мало... Нису могли да ме оперишу.
Брат Бошко и комшије Милан Павловић и Ратко Јанџековић га стављају у кола и - Кфор је проценио да није безбедно да се крећу са српским таблицама и није им обезбедио заштиту - сами крећу у пећку болницу.
- Гледам смрти у очи. Милан вози брзо. Код пијаце, у Пећи, недалеко од болнице, група Албанаца препречила нам је пут. Насрћу као суманути. Мог Бошка и комшију Милана извлаче из кола. Ударају их циглама. Мене песницама, по стомаку и глави. Ту сам изгубио свест. После су ми рекли: „Спасла вас је патрола Кфора која је случајно наишла“. У болници ми се вратила свест. Видео сам Пантелију, видео сам да му нема спаса. Чуо сам музику. Албанци су славили. Чуо сам и псовке. Албанци су нас проклињали. Одатле су нас, после који сат, пребацили у Митровицу. А онда смо захваљујући докторки Милени Цветковић отишли у Београд.
Прогнозе лекара на ВМА су биле поражавајуће. Дали су му само четири одсто шанси за живот. У њему само литар и по крви. У коми је био шест дана.
- Кад сам „допутовао са оног света“, прво лице, као у магли, лице мог тате Милана. И прве моје речи: „Тата, где си, тата?!“ Он окружен камерама, званичницима и спортистима, непрестано ми љуби руку, плаче... А мени ни суза да кане. Било је логично да једно дете тада заплаче, а ја не могу. Косметска, српска деца брзо постају одрасли...
МОЛИМ ВАС, ВРШИТЕ ПРИТИСАК!
ЕУЛЕКС је прекинуо истрагу, а ја се не предајем. Преживео сам, верујем, да би подсећао све и говорио, барем на годишњицу зла. Не само о својој судбини, него и о судбини српске косметске деце и народа јужно од Ибра, који је стално на нишану. Молим и председника и премијера и вицепремијера да не одустају, да врше притисак на међународну заједницу да не одустану од овог случаја.
Б. Хаџић, В. Новости