Како нема више тих старих песама што смо их звали шлагери, са нежним текстовима: „Драги, што судбина нам спрема, да ли срећу или тужан крај!” Зашто нема више у кафанама циганске музике?! Шта би фалило „Мадери” да има један оркестар виолина, па да то слушају не само кафански гости него и сиротиња из парка?! Данас и Скадарлија зна да ћути без музике, иако су њене кафанеодмах после рата отвориле врата буржујским песмама и шлагерима. У Скадарлији је свирао оркестар Паје Николића, певала његова жена Софка, одмах после ње Дивна Костић. Софка је певала „Се заљуби едно моме”. Гост Скадарлије је у то време био галантни син Тита и официр Црвене армије, који је певао и, на одређеном молу песме, бацао чаше једном руком. Другу је био изгубио док је ратовао у Русији.
Олга Јанчевецка, сада већ знана у целом свету, појавила се као певачица са песмом „До свиданија, мој друг, до свиданија”, али је вешто осетила власт па је стихове „У овом свету није ново мрети, па ни сам живот није...” преправила у „У овом животу није ново мрети па изградити живот, то је права ствар”.
Ја сам у Скадарлију долазио са Вицком Распором. Дивна Костић је очијукала, на моју жалост, са Вицком и певала му, као Хрвату: „За сваку добру реч кај рећи си ми знала.”
Мало касније, у кафани „Гранд” појавио се са песмама из Војводине Звонко Богдан. Он је певао чувену песму из Мађарске „Тужна је недеља, мада је цвеће свуд”. По тој песми ја сам много година касније написао роман за Драшка Ређепас насловом песме – ,,Тужна је недеља”. Да бих написао роман морао сам да нађем причу о тој песми.
Песму је компоновао Рeже Шереш, наравно, у славу своје љубави. Али, тужна песма се пише када сте остављени. Тако је Реже био остављен, али она је оставила песму. Вратила се Режеупосле годину дана, он јој је на клавиру одсвирао песму и певушио стихове, она је слушала, изашла, плакала и бацила се у Сену. Као да је то био знак да песма „Тужна је недеља“ почне да убија људе који би је чули. Суботица памти убијања због те песме. Чак и Берлин: човек у Берлину је чуо песму „Тужна је недеља” и пред оркестром се убио. Убијања због песме „Тужна је недеља” било је и у Енглеској. Влада у Лондону је забранила песму, иако не баш песму: ако се свира „Тужна је недеља” било је забрањено да се уз мелодију певају и стихови.
Зараза убистава ширила се по целом свету. Ускоро су се убиства дешавала у Америци, у Јапану. Али, морате да сазнате мало више о композитору те песме. Као Јеврејин из Пеште је отеран у логор, но, срећом се спасао, а ондашња власт му је дала мали локал где је Режесвирао. Био је толико чувен због песме да су га у тој малој крчми посећивали познати људи из целог света, чак и ирански шах Пахлави са женом. Песму „Тужна је недеља” изводио је чак и Луис Армстронг. Та песма била је свирана и код мене у Чачку. Нико од нас у Чачку није се убио због те песме, јер ми смо у то доба, а и раније, знали да слушамо серенаде. То данас више нико не ради па верујем и да се ни не зна шта су серенаде. То вам је ако сте заљубљени, па под крилом ноћи дођете под прозор девојке коју волите. И уз гитару – а са мном је био Точак, девојка се звала Лила, она је још, хвала богу, жива – певате „Зашто не смем да те волим, зашто не смем да те љубим”. Са том истом песмом ја сам серенаду донео у Београд и са Ацом Поповићем – на усној хармоници свирао је Тикало (сликар Михајло Ђоковић)– држали смо серенаду Нени: „Душу си ми сломила, све си снове моје покопала, не само мени него и мом срцу.” Ја сам одржао серенаду Весни Ђоковић стиховима: „Што ћутиш сада, зашто ме не пољубиш?” Када некоме држите серенаду, правило је да особа којој је серенада упућена, уколико не жели да се појави на прозору, брзо упали и угаси светло у соби у знак захвалности. За извођење ове серенаде Весни, њена мајка нас је са прозора полила кофом воде.
Да, нема данас више серенада, нема више ни тих нежних песама. О томе сам недавно причао једној неудатој жени која се бави писањем и објављује лепе романе, лепо се облачи, има лепе дугачке ноге и кратку косу. Њој нисам могао да приредим серенаду, то би било мало смешно за њу.
Да, тужне су године за серенаду. Само да вам кажем како би и без музике лепо сијали ови стихови: „Очи сјаје, уста нема, све су нам ближе рамена.” Нису само серенаде биле са тужним песмама. У Сплиту, причала ми Романа, певало се: „Љубави, љубави, враг ти одно кости, шта си учинила од моје младости.” За серенаду, кажем Чуми, глумцу, можда је од Београда боље место Нови Београд. Зависи од песме. Ево, рекох: „Да није љубави, не би света било, ни мене ни тебе моја красна вило.”
Да, али целе ноћи из Ботаничке баште цветају нови стихови, од оркестра чују се само бубњеви, а певач понавља сто пута: „Ана има јаког брата, јако јаког брата и мртвог мужа, и мртвог мужа, сто пута.”
Изгледа да није време за серенаде. Ово сам све написао да ме се сети она која није разумела моју серенаду љубави, није, али ја имам од ње нешто што она ми није дала – видео сам младеж на њеном врату као почетак стиха за серенаду…
Пуриша Ђорђевић, Политика
Ауторска права Радио Оаза 2026