У међувремену, у бечком апартману је скончавао краљ Милан, пријатељ Аустрије прогнан из Србије и решен да се у њу ни мртав не врати. Дрхтавом руком показивао је сада већ бившем председнику владе Владану Ђорђевићу наводне доказе (уствари подметачину шпијунских служби) да је лично син Александар планирао да га уз руску помоћ убије.
На тај начин су све везе краљева оца и сина прекинуте, пропала је и последња могућност да утицајни Милан својим повратком спречи сина у сулудој намери и задржи колику-толику сувереност Србије.
Шта је даље било, то знамо: руски амбасадор Чариков, лукав као сам ђаво, а обавештен да краљица планира да Александру подметне туђе дете као своје и тако учврсти свој положај, смишља паклени расплет - доводи царског акушера Сњегирјева да, тобож као израз велике руске части, лично породи Драгу.
"Ваше величанство, краљица није трудна, она је само ДЕБЕЛА", хладно саопшти огромни, брадати Сњегирјев, обезнањеном краљу, који урла: "Стража, избаците га, избаците га напоље!!!"
Драга је, иначе, о ироније - била руски шпијун. Док им је требала, наравно.
После тога је крвави пир Аписа и екипе пучиста и дефинитивно могао да почне. Краљевски пар је те мајске ноћи зверски искасапљен, радовањска секира вратила се као бумеранг Обреновићима, а Карађорђевићима су врата двора широм отворена.
Док смо се ми, дакле, клали између себе, светећи се једни другима до изнемоглости, и Русија и тадашња Аустрија имали су своје интересе у којима је Србија била само ситна монета за поткусуривање. Док је, с једне стране, жестоко радила против династије Обреновић због њене аустрофилске политике, с друге је галантно поклањала Бечу српску Босну и Херцеговину.
Уједно је притискајући да део територије поклони Бугарима и тако шокирала браћу залуђену љубављу према Мајчици.
О политици Аустроугарске ваљда нема потребе ни да се прича: иза њених казнених експедиција остале су стотине хиљада мртвих Срба. Њен пут наставио је Запад, гонећи нас и млатећи као бог ђавола.
Док смо ми, мало-мало, потезали радовањску секиру, делећи се на западњаке и русофиле. И та секира нам се и дан-данас обија о лобању, тврду и неспособну да схвати да нема љубави, већ само интереса.
Паметном доста. Ако ови наши уопште имају памети.
Милан Јовановић, Вести
Текст објављен 08. 09. 2012.