Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Као што киша узрокује да семе расте, тако црквена богослужења јачају душу за чињење добрих дела. (Св. Јефрем Сирин) 
Прије него ли кажемо неколико речи о томе како се ваља понашати у храму и на светим богослужењима, потребно је рећи нешто о самом храму Божијем.
Храм Божији као и све што се у њему дешава има за циљ чишћење наших душа од греха и нечистоте духовне, као и преображај душа наших у храмове Духа Светога. Зато је у ствари храм потребан нама како би смо ми постали станиште Бога живога. Надам се да је овај разлог довољан да би смо схватили неопходност нашег боравка у храму Божијем. Неразумни су сви они који изналазе разне разлоге како би избјегли храм и службу која се у њему одржава и врши, и не учествују у заједничким молитвама и светим Тајнама, Цркве Христове, мислећи да је одлажење на заједничку молитву небитно. Иако је Бог присутан свуда, у Цркви, храму Божијем се Његово присуство пројављује на посебан начин. Божији храм је небо земаљско: “Стојећи у храму славе Твоје, Господе, имамо осећање да стојимо на небесима:”, пјева света Црква. Храм је место где Бог општи са нама ми се сједињујемо са Њиме у светој Евхаристији, кроз свето Причешће, и у њему се врше све свете Тајне. Само у изузетним приликама, дозвољава се вршење свети Тајних ван храма Божијег.

Свети цар Давид, имао је велике и велелепне палате, располагао је свим средствима земаљског наслађивања и весеља, па је опет када је све оценио како ваља, узвикнуо: “Једнако молих Господа, и то тражих да видим Господа и да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и посећујем храм свети његов. У храму се као што смо рекли чистимо од грехова у заједници са Богом и браћом, јер Христос каже: ”Јер гдје су два или три сабрани у име моје, ондје сам и ја међу њима``(Мт.18,20). Примјер ревносног посјећивања храма Божијег, показао нам је сам Спаситељ, за време свог овоземаљског живота, јер је Он непрестано одлазио у храм. Хришћани свих времена, сматрали су посјећивање храма, својом неодложном обавезом. Спасоносни примјер, посјећивања храма Божијег изнет је у Јеванђељу, у причи о царинику који је посјетио храм, а из храма чист и оправдан изашао.
Свети Филарет Московски нас учи, да оставимо све што је светско и земаљско иза себе када уђемо на врата храма Божијег.
Требамо имати у виду када улазимо у храм, гдје ми то улазимо, свесни да улазимо у најсветије мјесто на земљи, дом Божији у коме се они који у Творца и Господа свога верују и у име Његово су крштени, окупљају, чисте и лече и да је Господ, невидљиво присутан у храму.  Храм је обиталиште славе Божије и војске небеске, место где се велича и слави име Божије, врши најсветија бескрвна жртва Христова – Света Евхаристија. Свесни светиње храма Божијег у који улазимо, потребно је знати и како нам ваља ући у светињу и у њој се понашати.
Пошто живимо на тлу сјеверне Америке, а имајући у виду сазнање да црквене општине, образоване овде нису састављене само од људи који који долазе у храм Божији, него и од свих други који се окупљају око црквене општине, услед разних интереса, као например: Осјећања припадности српству, потребе да своју дјецу одгајају у српском духу и традицији кроз разне активности које постоје под окриљем црквене општине. Они, пак понекад сврате и у храм Божији. Зато њима, као и свима који у храм улазе, говоримо како се у храму Божијем понашати ваља.
Улазећи у храм, на самом улазу (припрати), узмите свеће које имате намеру принети за здравље и спасење или за покој душа, прекрстимо се побожно и тихо уђимо до целивајуће иконе у средини храма. Поклонимо се три пута, направимо мале метаније и крстећи се изговоримо молитву: Боже, милостив буди мени грешноме/грешној и помилуј ме, а затим исто тако целивамо и друге иконе редом. Пред иконом се немојте превише задржавати, нарочито ако неко иза вас чека да и он целива икону. Када завршите са целивањем и поклоњењем, полако приђите до горионика за паљење свећа, запалимо их и онда се вратимо на средину храм, стајући на место које нам одговара. Не треба обавезно стајати у задњи део храма, него напред како би смо оставили довољно места и за оне који после нас дођу храм.
Дешава се, нарочито о великим празницима да нема места у задњем делу храма а нико не жели стати у предњи део. Станимо тамо гдје има места, јер је цео храм за вас. Када станемо на место, у миру сачекајмо да свештеник окади цркву и света Литургија почне.
Док молитва траје, треба се удубљивати у речи које свештеник или појци изговарају, размишљати о њиховом значењу, зашто се изговарају, која им је сврха и значење, као и користи њиховој за наше спасење. Када свештеник излази из олтара, носећи књигу светог Јеванђеља, Часне и Свете Дарове, треба са посебном пажњом испратити погнутих глава. Такође на речи: Главе своје Господу приклоните, мир свима, као и за време кађења, главе своје приклонути (сагнути благо) треба. Они који су се постом (у дане поста) и молитвом припремали и желе да се причесте, требају са сваком побожношћу и кајањем читати молитву пре светог Причешћа: ``Верујем Господе и исповедам...``. Приступајући светом Причешћу, скрсте се руке на прсима (десна преко леве), каже се свештенику или ђакону крштено име и пошто примимо Причест, лагано се вратимо на своје место, чекајући да за свештеником поновимо речи молитве након примљеног светог Причешћа. А затим сачекамо крај свете Литургије како би смо примили нафору. Треба знати да Литургија није завршена светим Причешћем, јер нам ваља узнети молитву захвалности Господу, што нас је удостојио, ове велике благодати, светога Причешћа. Нафору треба примити тако што ћемо саставити дланове, десни преко левог и када свештеник спусти нафору у наше дланове, целивати руку свештеника. Треба такође нагласити да свето Причешће могу примити само они који су крштени, јер се дешава да поједини видјевши да се деца причешћују и они приведу своју децу која нису крштена, што је недопустиво и може бити, недај Боже само на осуду а никако на спасење уколико се ово свесно чини. Такође је обавезно да се исповедимо, пред свето Причешће, пред саму Литургију или дан два раније, како би нам свештеник прочитао разрешну молитву, а ми се присјетили своих грехова и покајали се за њих. Немојте се устезати да своје грехове исповједите, кажете свештенику, како ваша исповест неби била  формална, јер само оно што исповедимо то нам бива и опроштено.
Када долазимо у храм Божији ваљало би знати  како ћемо одјевени ући у светињу, пред лице Господње. Треба водити рачуна да не навлачимо грех на себе непристојним понашањем и одјевањем: кратким сукњама, фармерицама, свим оним што свакодневно по кући носимо или у свакодневним приликама облачимо. Обући треба најбоље и најлепше што имамо, јер за кога ћемо се обући ако нећемо за Жениха, Господа у чији дом улазимо. Жвакаће гуме у устима држати је крајње непристојно, кармин са усана обрисати, нарочито при целивању икона или узимања светог Причешћа. Руке никако на леђима држати, него прекрштене на грудима или низ тело спуштене. Од апостолских времена хришћани се стојећи Богу моле, сматрајући да је седење у храму за време богослужења непристојно. Стајање је тако важан положај хришћана на молитви, тако да се у одређене дане искључује сваки други положај у храму. Стајањем, уствари символизујемо Васкрсење Христово, којим смо ослобођени од пада и греха. Зато постоји правило у светој Цркви, да се недељом, као и у дане од Васкрса до Духова не клечи већ се у то време молимо стојећи.  Међутим наша Црква као брижна мајка, свесна наших слабости, у одређеним моментима и појединим богослужењима дозвољава седење. Такође је онима који су болесни, дозвољено је да седе у храму Божијем.
Често се поставља питање гдје треба палити свеће за живе а гдје за упокојене (никако мртве),  јер су у Цркви Христовој, пред Господом сви живи  и сви су једно у Христу. Требамо знати да је света Црква, заједница живих и они који су прминули и Христу Исусу Господу нашем. Знајући ово, не морамо много бринути о томе гдје ћемо свеће запалити, битно је да их запалимо (да принесемо жртву), такође не требамо бринути да ли ће наше свеће до краја изгорети, јер је жртва, дар принешен. У нашем храму постоје видљиво обележена места где се које свеће пале, тако да ви о овоме неморате бринути.
Још у древна хришћанска времена, усталила се пракса давања прилога у светом храму. Сам спаситељ наш, Господ Исус Христос, је рекао: “Да не зна левица шта чини десница”. Свако према својим матријалним могућностима треба да помогне цркву своју не истичући сам себе као примјер, јер Господ зна дар наш, као и колика је жртва наша. Многи на жалост не знају да црква живи и издржава се искључиво од добровољних прилога оних који у храм Божији долазе и да нема помоћи од било које дуге организације или државе, као што појединци мисле. Сала коју имамо, тешко и саму себе издржавати може, јер она није постављена само као бизнис, како се то често погрешно мисли и говори,  већ првенствено служи за наше потребе.
Протојерј Душан Гњатић