Међутим, тадашњи закон је странкињама забрањивао брак са Атињанима, а нису могле ни да уживају права која су имале њихове сународнице. Свој незавидни положај, 25-годишња Аспасија која је у Атину стигла из Милета, покушала је да превазиђе везом са чувеним старогрчким државником Периклом. Према Плутарху, истакнути политичар ју је толико волео, да му је убрзо постала и животна сапутница.
И велики римски песник Овидије, богати аристократа био је заслепљен љубављу према својој тајанственој младој љубавници Корини, коју је прославио својом збирком елегија “љубави”, мада никад није обелоданио њен идентитет. Међутим, његова опчињеност лепом Корином на неки начин дошла му је и главе. Цар Август се окомио на њега због распусног понашања и протерао га у удаљени лучки град у данашњој Румунији. Овидије је преосталих десет година живота провео молећи да се врати, али цар је био неумољив па је несрећни поета умро у изгнанству.
Једна од најпривлачнијих и најпознатијих жена свих времена, египатска краљица Клеопатра, била је веома упућена у тајне љубавних вештина. Причало се да је са младим робовима увежбавала еротске тајне које је научила од проститутки у Александрији. Користећи своје заводничке и дипломатске способности успела је да, у династичком сукобу, привуче на своју страну Гаја Јулија Цезара и тако себи осигура власт над Египтом. Легенда каже да се у палату вратила умотана у персијски тепих, како је стража не би приметила, а затим се одмотавала пред очараним Цезаром којем је касније родила и сина Цезариона.
После Цезарове смрти, завела је његовог присталицу генерала Марка Антонија, са којим се венчала по египатским законима и добила децу, иако је Марко Антоније у Риму већ имао жену. Сва Клеопатрина деца постављена су на тронове разних новооснованих краљевства које је освојио Марко Антоније, а она је себе почела да назива "краљицом краљева".
На његовој страни борила се касније и у рату против првог римског цара Октавијана Августа који је на крају успео да освоји Египат. Пошто није могла да поднесе помисао на понижења извршила је самоубиство уједом кобре јер је веровала да ће јој то донети бесмртност.
Још једна жена изузетне лепоте, интелекта и воље, византијска царица Теодора, супруга византијског цара Јустинијана и његов најближи саветник и сарадник, остаће упамћена као куртизана, проститутка високог ранга која се уздигла до царског трона. Још у детињству прославила се као пантомимичарка, а када је одрасла наступала је готово нага у скаредној представи инспирисаној старогрчким митом о "Леди и лабуду". Ипак, млада глумица желела је да се спасе позоришта и домогне Цариграда.
Прво је отишла у Александрију где је радила као проститутка, али је упознала Македонију, плесачицу која је радила за царску тајну полицију и која ју је у Цариграду упознала са тадашњим сенатором, будућим царом Јустинијаном, који се лудо заљубио у њу. Због ње је чак промењен и стари римски закон који је сенаторима забрањивао брак са глумицама и робињама, које су законски биле дефинисане као „жене без части“. Теодорина моћ почивала је на власти и попустљивости њеног 15 година старијег супруга који је под њеним утицајем донео и неколико закона који су штитили жене.
Глумице које су напустиле сцену нису више могле бити силом задржаване, жене су добиле право да поседују и наслеђују имовину, а будући мужеви морали су да обезбеде својим невестама дар у висини вредности њиховог мираза.
Забранио је проституцију и трговину женама у Цариграду, протерао подводаче из града и наложио затварање јавних кућа. Теодора је откупила све жене од трговаца робљем и поделила им ситне дарове у одећи и новцу. На азијској обали Босфора подигла је манастир "Покајање" у којем су бивше проститутке живеле као монахиње.
Ни много векова касније, у Јапану, многи мужеви заробљени у стерилним уговореним браковима, нису били спремни да прихвате сталну одговорност наметнуту држањем конкубине, а хтели су нешто више од краткотрајне пажње проститутки. Прве гејше, што у преводу значи “људи који забављају” били су мушкарци, али су до 1800. године то постале жене. Типична гејша разликовала се од других жена, пре свега, по изгледу. На као креч белом лицу истицале су се црно уоквирене очи и усне боје трешње, а избељени врат напрезао се под теретом тешке, круте црне перике.
У баснословно скупом кимону са појасом око тананог струка, гејша је поседовала изузетну еротску привлачност. Постати гејша био је убедљиво најбољи начин да сиромашна девојка унапреди свој друштвени статус. Стекла би образовање и истовремено би помагала родитељима који су примали одређену своту новца кад би потписали уговор којим она, често већ као десетогодишња девојчица, ступа у службу. Обука је била строга и дуга, укључивала је певање и свирање, познавање изузетно сложене церемоније служења чаја и аранжирање цвећа.
Елегантни ритуални плес био је највиши ниво умећа и од суштинске важности за придобијање богатог покровитеља, "дана-сана". Највише времена проводиле су у шминкању и облачењу. Учене су да се морају држати најстроже дискреције и њихови клијенти могли су да буду апсолутно сигурни како ће гејша, шта год случајно или намерно буде чула, радије исећи језик него одати тајну. У 19. веку самураји су по чајџиницама ковали заверу да збаце шогунску владу, а гејше ништа нису одале. Јапански политичари држали су најповерљивије састанке у собама чајџиница, где су служиле њихове омиљене, дискретне гејше.
Једна од њих била је и Леонг Маијинг, чија тужна исповест није изгубљена, захваљујући њеној унуци Дениз Чонг, ауторки дирљивих мемоара "Конкубинина деца: прича о кинеској породици која је живела на две стране света".
Почетком двадесетог века затворени су последњи хареми у Османлијском царству. Током векова, у њима је било заточено неколико десетина хиљада конкубина, а најчувенија међу њима била је Александра Лисовска, Рокселана, паметна и амбициозна лепотица продорних плавих очију. За разлику од многих других конкубина, она није клонула пред својом судбином. Чим је стигла у харем, лепа Рокселана очарала је младог Сулејмана који јој је, када је примила ислам, због њене веселе природе дао име Хурем, жена која се смеје.
Сулејман је имао 30 година, а Рокселана много мање кад је успела да постане његова прва жена и наведе га да истера из харема њену претходницу Гулбахар, мајку престолонаследника принца Мустафе. Владар је Рокселану ослободио ропства посветивши се искључиво њој, што је за оно време била нечувена одлука за човека који је на располагању имао више стотина жена. Како би ублажио Рокселанину љубомору, уговарао је бракове за најлепше жене у харему. Један страни посматрач био је запањен његовом оданошћу "Рускињи", док су сви његови поданици говорили да га је "вештица" Хурем зачарала. Његова верност једној жени била је јединствена међу османским царевима, а да би могао да је ожени, променио је чак и закон.
Иркиња Елизабет Розан Гилберт, грофица Ландсфелда, познатија по свом уметничком имену Лола Монтез, била је играчица и куртизана на двору Лудвига Првог, остарелог баварског краља који је запањио народ када је плесачицу прогласио грофицом. Саградио јој је палату, обезбедио велики годишњи приход и одлагао политичке одлуке због ње, што га је касније коштало круне.
Хенријета Розин Бернар, божанствена Сара Бернар, како ју је прозвао Оскар Вајлд, француска глумица златног гласа, крајем 19. века блистала је на светским позоришним даскама, а критичари су писали да њен глас узбуђује и залуђује. На путовања је носила и кофер препун љубавних писама које је добијала од мушкараца „смртно” заљубљених у њу. Понекад би просула писма на кревет и легла да спава преко њих. А Сарини љубавници били су бројни, између осталих, то је био и чувени француски графичар и сликар Гистав Доре. Ипак, одлучила је да се уда за једанаест година млађег глумца Аристидеса Дамалу. Испоставило се да је млади муж био зависник од морфијума и умро је у 34. години. Дописивала се и са италијанским књижевником Габријелом д’Анунцијем, а Марсел Пруст јој се дивио. Надахнула га је за лик Берме из романа „У потрази за изгубљеним временом”.
Мушкарци су се у двобојима борили бранећи њену част, а она за то као да није марила. Један од оних који су изгарали за божанственом Саром био је и принц од Велса, будући краљ Едвард Седми. Када је посетила Њујорк, упознала је Томаса Едисона који је снимио њено тумачење Расинове „Федре”. Међутим, Едисон није био научник који је највише занимао славну глумицу. Њена пажња била је усредсређена на личност и дело Николе Тесле.
Навикнута да нико не одбија њене позиве и прилику да је види, била је изненађена када је Тесла рекао да га глумичино присуство узнемирава и одваја од рада, па да је много боље да се не виђају.
М. Јунгић, В. Новости