Чувена битка, која се одиграла на Косову пољу, један је од најзначајнијих догађаја у српској историји. Прича о овом догађају је убрзо после завршетка битке, прерасла у легенду, која се са поносом препричава и међу дањашним генерацијама. Захваљујуци тој легенди овај чувени сукоб је у народној свести био и остао средишњи догађај целе српске историје. Тај догађај је стекао жалосну, али и горду славу највећег српског пораза у којем су Срби изгубили своју самосталност, иако се данас мора основано сумњати да су уопште и доживели војнички пораз.
Пре самог Косовског боја, кнез Лазар је неколико пута долазио у сукоб са Турцима. Први сукоби Турака са облашћу кнеза Лазара, забележени су 1381. на Дубровици код Параћина. У сукобу код Плочника 1386, Турци, које је предводио султан Мурат I (1362-1389) су изгубили битку.
Признањем вазалитета краљу Зигмунду Луксембурском, кнез Лазар је себи осигурао простор за обрачун са Турцима. Тако су започеле припреме кнеза Лазара за Косовску битку.
Војска султана Мурата састојала се од одреда из Европе и Азијског дела Османлијског царства са искусним војсковођама:
Али-пашом, Евреносом, Јахсием, Сахином и синовима Јакубом и Бајазитом. Од српских великаша са Турцима је био и њихов вазал Константин Дејановић, али не и краљ Марко(1371-1395), који је са својом војском као вазал помагао тек Бајазита I(1389-1402).
Бајазит је после погибије оца Мурата I успео да успостави дисциплину у турској војсци, и тиме спречи њено тотално расуло и пораз. Он је постао султан. Одмах после битке која је завршена нерешеним исходом и погибије брата Јакуба, због немира, отишао је у Анадолију. У томе су неки видели Турски пораз.
Према једном “слову”о кнезу Лазару, на Косову је било 300.000 Турака, а само 100.000 српских војника. Турски извори, да би оправдали то што нису победили, доносе обрнуте податке: кнез Лазар и његови савезници, осим Вука Бранковића и Босанаца имао је још војску од: Влаха, Угара, Чеха, Арбанаса, Бугара и Франака, укупно 300.000 коњаника у оклопу, док је Турска војска имала једва упола мање. Присуство ових народа на Косову у бици на страни Срба, не познаје ни један други извор до сада, па се сматра измишљеним.
Ова битка је била веома крвава и са великим војним губицима на обе стране. У овој битци погинула су оба владара, и султан Мурат, и кнез Лазар. Султана Мурата убио је Милос Обилић, који је то урадио да би доказао своју оданост кнезу Лазару. Он се предао Турцима, и отишао у њихов табор, а онда је, када су Турци поверовали у његову издају кнеза Лазара, извукао сакривени нож и усмртио султана Мурата. У неким списима се наводи да је сам кнез Лазар убио султана. Код Турака се говорило да је султан Мурат после победе гонио Србе по бојном пољу, и тада се један српски пешак окренуо и убио га копљем.
О смрти кнеза Лазара се говори да је он ухваћен са још неколико српских великаша, одведен у Турски табор и тамо посечен.
О исходу ове битке постоје многи списи. У једном спису писано пре 1402., пише да су обе стране обуставиле бој, са много мртвих на обе стране и оба владара. Велики обострани губици више су погодили Србију, која није имала могућности да се поново супротстави Турцима.
Косовска битка није била ни прва ни последња битка Срба са Турцима. За Србе Косовска битка израста у мит. Она за наш народ није завршена поразом, већ се сматра за велику победу православља и српске љубави према својо вери и слободи. Косовски Видовдан је испит једне епохе и косовска генерација је тај испит положила са одличним успехом.
Знање.орг
Ауторска права Радио Оаза 2026