* Зна ли Србија како у будућност, у чему би могла да пронађе равнотежу?
- Србија мора да се посвети својој будућности, да је тка, иначе нема јој спаса. Није лако наћи равнотежу, нарочито нама, недовољно обдареним за осећање мере.
* Оптеретила нас је комунистичка идеологија, али рекли сте да заклети антикомунисти још робују комунистичким заблудама?
- Две племените идеје, или заблуде, опчиниле су и нашу елиту, а за њом, наш народ. Пре комунизма било је то југословенство, којим се опила наша истинска елита: Јован Скерлић и Јован Цвијић, Јован Жујовић и Слободан Јовановић, Богдан и Павле Поповић, мој велики учитељ Александар Белић, а не заборавимо ни тад још младог Јована Дучића и будућег владику Николаја Велимировића, сјајну сликарку и племениту идеалисткињу Надежду Петровић, која је животом платила своје идеале. Сви су они, прожети југословенством, и те како утицали на владара и владу Србије, па и на војску која се жртвовала за идеал југословенског братства. Краљ Александар Први и Никола Пашић само су се одазвали на позиве српске елите. А то је био пример како и права елита може кобно да погреши, правећи рачун без крчмара, не удубљујући се у побуде јужнословенске браће, на првом месту Хрвата, који су имали јасан циљ да се из табора поражених преселе у редове победилаца, преводећи Србе жедне преко воде, који ће шватити ту игру кад већ буде за то касно.
* Нисмо се опаметили?
- Друга заблуда је комунизам, који не би био толико привлачан да га није доносила словенска, па и православна Русија. Без предрасуда за комунизам су се заложили представници Хрвата и Словенаца, тражећи да се уз помоћ комунизма изборе за сопствена национална права, док су српски комунисти жигосали српско национално чувство, спремни и да га се одрекну, по цену националне издаје. Пример је то како је пут у пакао поплочан узвишеним намерама. И данас су последице тог издајства и те како присутне. Срби никако да се поврате себи, да служе сопственим интересима, не презајући да ће се о некога огрешити. Откуд тај зацело бесмислени комплекс прародитељског греха?
* Чини се да српски народ има неисцрпно стрпљење, трпи толика лишавања... Видите ли и ви Србе као мученике нових времена?
- Без кривице криви, Срби данас јесу осуђени на мучеништво, на понижења и злостављања, на немилост историје.
* У чему је историјска трагедија православног света?
- Срби су најистуренији и највише злостављани део трагедије православног света. Битно је да сами не доприносимо тој немилости судбине.
* Наш човек, је, како кажете, можда најдушевнији у Европи али није духован?
- Душевност је наша врлина, али и наша уклетост. Да не би била уклетост, треба да прерасте у духовност, у то више својство, које извире из самосвести, из сазнања и културе. Ту се отвара широко поље рада за српску интелигенцију, за српску цркву, школу, просветне раднике и духовнике, који не смеју да буду самозадовољни, лењи и несавесни. Ето, сад смо имали много крсних слава. Ослобођени народ је комотно славио своје крсно име. Како? Много се јело и пило. А ко зна тропар свога заштитника? Ни многе попадије га не знају. (То сам проверавао.) У слободи не оскудевамо, али сад треба радити, просвећивати и поучавати народ, подизати га да се уздигне до духовности. За свештенство и, нарочито, епископе има зацело много посла, а ја верујем да ће Његова светост наш патријарх обележити своје доба тим великим и неодложним просветитељством, тим племенитим напором да се душевност преобрази у духовност.
Дакако, постоје часни изузеци. Ја одлазим на богослужења у манастир Ваведење. Храм је пун верника, који са разумевањем прате службу Божију. То је млађи или средовечан свет, доводе на богослужење и малу децу, али је ту најмање старих Београђана. Из тог, да кажем, елитног краја престонице.
* Може ли да се промени тумачење да су "српска посла" најгора могућа посла, да смо народ поразних моралних својстава?
- Криза елите изазвала је кризу нације. То важи и за велике земље Запада. Видите ко води државе? Нема сад државника као Де Гол и Аденауер, Черчил и Нехру, који су били врхунски интелектуалци. Завладао је просек. Не смемо да пристанемо на оцену да су данас српска посла најгора могућа посла. Самосвесна мањина треба да се супротстави срозавању вредности, које су угрожене. Треба одбацити вулгарно схватање демократије. Таква ниска демократија, слепа за врлине, не треба да нас занима. Ја сам пре за просвећени апсолутизам; али се одмах јавља питање, а како наћи просвећене деспоте? Некад смо имали кнеза Милоша. За неке је он био Милош Велики, а за мене је Милош Грозни, уз напомену да је Иван Грозни био врло значајан руски цар, одмах до Петра Великог и Катарине Велике.
* Многи се плаше и кажу да ћемо уласком у католичко - протестантску Европу, у свет антихуманизма, потрти свој идентитет. Како видите пролазак кроз та врата?
- Све зависи од нас. Погледајте стање у нашем окружењу. Ко може да угрози опстанак зацело минорне словачке мањине? Сјајно се држе ти Словаци из Ковачице и Падине, на пример. Они имају свој пут, обичаје и морал, држе до себе, никог не угрожавају, нити њих неко угрожава.
* Важи ли и у нашем случају мисао Достојевског: "Што сам више Рус, тим сам више Европљанин"?
- Саосећам са Фјодором Михајловичем. Слажем се с њим.
* Стоје ли оне речи Тагориног упозорења: "Европска цивилизација је машина дробилица. То је цивилизација научна а не човечна"?
- На својој кожи осећамо истинитост Тагориних речи, изговорених на Империјалном универзитету у Токију још у време Првог светског рата. Ја га често помињем.
* Тврдите ли и даље да Косово и Метохија никада не могу бити изгубљени?
- Често помињем узор Јевреја, који су били, не једном, прогнани и расељени; али су се дизали чезнући за обећаном земљом. После много столећа створили су малу али моћну државу Израел, која игра важну улогу не само на Блиском истоку. Ако дух није поражен, нада не умире. Не само и не толико нада. Дарио Фо, италијански драматичар и нобеловац, усуђује се да каже: "Противник сам речи нада. Треба настојати што мање употребљавати ту реч. Реч нада треба заменити речју воља. Ја сам присталица воље, хтења, а не наде". Србе треба да надахњују такви неуништиви народи, који никад не губе наду, а имају јаку вољу да опстану, да се не предају немилој судбини. Нарочито бих још нагласио: На пропаст су осуђени не само мали него и велики народи ако су заборавни. Заборавност је предворје смрти. Она угрожава нас Србе. Треба неговати памћење, које је сама срж културе.
Косово и Метохија неће бити изгубљени ако ми нисмо изгубљени, ако не потонемо у заборав. Те заветне земље биће опет, кад-тад наше, ако будемо имали даха за историјско трајање.
* Како видите улогу дијаспоре?
- Та улога могла би да буде огромна, чак пресудна ако би се са дијаспором врло присно сарађивало, јер у расејању је данас готово половина српског народа. Ми видимо драгоцене појединце који су много учинили, и још чине као светионици дијаспоре. Милоје Милићевић је један од најзначајнијих, затим Михајло Рундо, па велика добротворка Радмила Милентијевић... А велики узор је добротвор који делује непрестано, али се не истиче. То је председник Друштва српских домаћина Нићифор Аничић, који живи у Јужној Африци, али је делотворно присутан у Београду и, не мање, у свом завичају, недалеко од Пријепоља. Нићифор помаже на све стране, по начелу да "не зна твоја левица шта даје десница", а даје непрестано и не мало.
* Где је мирна лука за српски брод?
- За нас Србе сад је судбоносно: како да овако разједињени и често посвађани ипак нађемо тај спасоносни заједнички језик. Како? А без њега нема нам спасења. Одлазио сам у Швајцарску, ту хелветску конфедерацију, у којој заједнички језик налазе Германи, Италијани и Французи, чак и у зло доба рата у непосредном суседству. Затекао сам се у граду Базелу, пред здањем општине из четрнаестог века, на којој сам, на старом немачком, прочитао запис, правило, готово заповест, у сваком случају спасоносни путоказ. "Где јединство влада - ту станује Бог!" Чујте и не заборавите Срби: Где јединство влада - ту станује Бог. Па и Вук је забележио нашу народну мудрост: "Где је слога ту је и Божији благослов".
Брат Каин
* Кежете да имамо несрећу што нам је први сусед и сродник, наш рођени брат Каин. Ко су наши светионици у тами заборава или незнања кад је реч о српско-хрватским односима?
- Те односе врло темељно изучава академик Василије Крестић. О геноциду изузетно значајне студије обавила је госпођа Смиља Аврамов. Вазда на мртвој стражи је велики зналац српско-хрватске драме Ратко Дмитровић. Храбро, продорно и далековидо размишља професор Коста Чавошки. Њихова дела треба да имају у виду политичари кад ступају у преговоре са суседом са којим су још нерашчишћени многи рачуни.
Случај Војводине
* Како разумете дешавања у вашем завичају, нова спорења око Војводине, Декларацију о заштити уставних и законских права покрајине?
- Аутономија Војводине имала је пуно оправдање и велики смисао у туђој царевини, као штит од германизације, мађаризације и унијаћења. Она нема тај смисао у држави српској и донедавно југословенској. Уосталом, та аутономија је тражена, а за врло кратко је остварена и убрзо угашена. Битно је јединство српског народа са обе стране великих река.
Вечерњe новости