Двадесет првог јуна хрватска армија је напала положаје српске територијалне одбране на Миљевачком платоу у близини Дрниша, у ружичастој зони, јужно од сектора Југ и напредовала је неколико километара. Напредовање хрватске армије које се смишљено одвијало под вођством две бригаде, друго је по реду које се догодило у овој области у току посљедњег месеца. Оба представљају кршење Сарајевског споразума од 2. јуна 1992. год. Против овог су уложили протест УНПРОФОР и посматрачка мисија ЕЗ који су затражили повлачење хрватске војске на ранију линију сукоба .
Донесена је резолуција СБ под бројем 762, а Хрвати се наравно нису повукли. Тужан епилог овог мучког напада, који се, као што смо видели, одиграо пред очима УНПРОФОР-а је 40 погинулих српских територијалаца, неколицина рањених и заробљених, а једино српско село у тој области Нос Калик, срушено је до темеља и спаљено, један део становништва побијен, а други интерниран на Првић, а затим Обоњан у Шибенском архипелагу.
По завршетку војничке акције започиње крвави пир хрватских војника - монструма. Они, уместо да тела погинулих врате породицама, наређују малобројним српским заробљеницима, под претњом смрти, да их бацају у крашку јаму у пределу Љут у близини засеока Бачић. Један од преживелих српских бораца сведочи о стравичном ритму злочина и муклом одзвањању људских тела која су се губила у јамској бездани. После тела, бацани су у јаму пси и мачке да у условима преживљавања доврше посао, а затим смеће. Сведочења спелеолога који су после два месеца вадили остатке људских тела, више су него потресна.
Јаме безданке симбол су затирања човека у најбестијалнијем смислу, а српском народу оне се од стране хрватског народа догађају по други пут у педесет година овог века. Исти акорди смрти одзвањали су и у оближњој Мратовској јами пре педесет и једну годину. То се не сме ни опростити ни заборавити. Али, прича се ни овде не завршава. Малобројним и беспомоћним заробљеницима суди се на лицу места и по властитом избору. Пресуде су јасне, коме вешање о војнички појас, коме метак у потиљак. Све ово се снима на видео-траци и у Шибенику приказу је као својеврсни хорорфилм.
Осим тога хрватска радиостаница Сплит, у манири крајњег цинизма, емитује имена погинулих српских бораца уз звуке српске националне химне са свим могућим погрдама.
Два месеца после агресије на Миљевачки плато, хрватске власти допустиле су експертској међународној екипи приступ лешевима српских војника. Идентификација је потрајала још два месеца, а упркос најсавршенијим методама дванаест тела остало је неидентификовано. Бол породица за својим најмилијима био је неизмеран.
Страхота призора на фотографијама које се налазе у овој публикацији у великој мери премашује грозоту што човек може да поднесе. У том смислу извињавамо се породицама погинулих и свима вама који ову публикацију имате при руци, али желимо ли показати лице и наличје овог страшног рата, желимо ли да хрватски злочинци изиђу пред лице правде, морали смо ово учинити...
Прочитате изјаве преживелих, записник о ексхумацији, медицински извештај и мишљење... ОВДЕ