Познати и непознати извори које су аутори истражили уверљиво потврђују да се кроз „случај Његошеве капеле”, од владичине смрти до данас, прелама и део бурне политичке, ратне, националне, културне, црквене и идеолошке историје на овим просторима.
Градње и рушења Његошеве капеле показују како су и зашто  његови земни остаци фактички и симболички долазили у средиште драматичних историјских збивања, због чега су и сељени толико пута. Одатле кроз књигу дефилују и значајне државне, политичке и црквене личности – кнез Данило Петровић и данашњи потомци династије Петровић–Његош, цар Фрањо Јосиф I, краљ Александар I Карађорђевић, патријарх Гаврило Дожић и патријарх Герман, папа Павле VI, Јосип Броз Тито, низ високих црногорских државних и партијских руководилаца из периода комунизма и посткомунизма, све до наших дана.
У књизи „Седам Његошевих сахрана” аутори, између осталог, подсећају како је Његош одредио да његов гроб буде у Цркви Светог Петра на врху Ловћена, како је аустријски окупатор бомбардовао капелу 1916. и наредио да Његошеве кости тајно буду пренете на Цетиње. Потанко је описано како је митрополит Гаврило Дожић, претећи оставком, издејствовао од краља Александра да капела буде обновљена 1925. године, уместо да на њеном месту већ онда буде изграђен Мештровићев маузолеј.
Његош је био и жртва политичког сукоба Београда са Москвом и Западом почетком педесетих година прошлог века, када је власт у Црној Гори одлучила да на врху Ловћена изгради Мештровићев маузолеј, што је почетком шездесетих наишло на жестока јавна оспоравања.
У књизи су објављени и многи детаљи из поверљивих, непознатих докумената о спору Српске православне цркве са државом, поводом подизања Мештровићевог маузолеја, чију је градњу подржао папа Павле VI, због чега је слао у тајну мисију свог специјалног емисара 1969. године.
Садржина јавности непознатог стенограма од 24. јуна 1970. сведочи да је Јосип Броз Тито тог дана, у разговору са делегацијом Црне Горе на Брионима, донео пресуду, пошто је подржао идеју да се Његошева капела уклони са врха Ловћена:
„Нека однесу то тамо… У Кумровцу је Стево Крајачић скинуо горе с оног брда што је било, па им је метнуо тамо доље. А попови су задовољни, не треба пјешице да иду горе, мука му је тамо, тешко.”
Аутори књиге, износећи и многе друге непознате моменте, иначе су изразили „пусту наду” да ће у време обележавања 200 година од Његошевог рођења бити отворен пут за поновно подизање његове задужбине на Ловћену – Цркве Светог Петра Цетињског.
Његошеви земни остаци би тако по седми пут били сахрањени, поново на месту које је сам владика одабрао, а коначно би престали разлози због којих је и написана ова невесела књига.
К. Р., Политика