Зато је боље, и тачније, историјски и духовно посматрано, рећи и закључити: да је Косовометохијска историја Српска и битословље Српског народа у јединственом знаку четвороконачног Крста који је истовремено и бесконачни Васкрс.
Човек је Крст, живи ходећи усправни и водоравни Крст, смртно распето и пасхално васкрсно биће, на земљи распрострто и са земље усправљено и уперено ка Небу.
Срби су заиста Небоземни народ, јер нам је таква вера, и таква историја – одкако смо познали Христа Богочовека, поверовали Распетоме и Васкрсломе, и пошли за њиме – Јагњетом Божјим, кудгод Оно пође(Откр.14,4) –његовим и нашим Крсноваскрсним путем (Мр. 8,34-36).
То је тако, и јесте, и биће. Макар се и подсмевали и ругали безбожници и безаконици, нељуди и безљуди, надмени силници и кукавички насилници, антиљуди и антихришћани, ма то били и наметнути споља и изнутра властодршци, отуђеници од човештва и човекољубља, од светиња физичке и духовне Патрије и патриотизма, комунисти или капиталисти, подједнако исти, са истока без Источника, или са запада без Есхатона, са истока без Светлости Истока, са сумрачног запада без Зоре Будућности.
У знаку Крста и Васкрса видео је и доживео Косово, бранио га и одбранио у души, свести и савести Србиновој Лазарев син Стефан Високи, покосовски Србин, поборник а не издајник Косова и Метохије после Косовског полома. Он нам је и данас пример и вођа, а не надмени лицемери Запада, или домаћи малодушници, депресивне мртве савести без-образ-ника. И свети песник слова љубве и данас нам, са Народом Песником, поручује:
Браћо моја, Срби Православни,
ак′ и јесмо изгубили царство
душе своје губити немојмно!
На Косову и Метохији није се никад престајало памтити Славно Косово и Метохијски Манастири, и очекивати ослобођење, поручује нам Призренац Петар Костић. Ту поруку смо и недавно чули боравећи на светој Заветној Земљи Српској, страдалној али увек живој, јер Крсноваскрсној.
*
А какве поруке Србима на Косову и Србима од Косова до Јадовна шаље данас Премијер Србије? “Готово 10 година Косово је било табу тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваниченои Уставом (сиц!?). Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже”. (НИН, 7. март 2013; пренели и већи листови). “Шта очекивати у држави у којој се премијер јавно одриче свог Устава”? (В. Новости, 10. 2. 2013).
И слага Премијер овакве, са оваквим Председником Владе унесрећене Србије. Слага као лицемер и преливода, директно у лице, у срце и памет, свест и савест сваког будног, слободног и одговорно памтећег Србина. Осим ако је толико забораван да не памти да је он исти, не само последњих десет, него и више деценија био у власти и на власти, за које време је Косово и Метохија отуђивано и губљено, понајвише од његових комуниста, главних криваца за новију трагичну историја Косова и Метохије.
(Шта очекивати кад и његов Председник овакве Србије изјављује: да би следовао Титову “спољну политику”, а знамо добро да је она била по цени унутрашње антисрпске политике? – обе изјаве у Политици, 10.3.2013). И још се не запита заборавни а лако причљиви Премијер: Колико су његови овакви “преговори” и фамозни му овакав “дијалог”, допринели и доприносе таквом стању Косова. (Ако овако настави, ускоро неће моћи да оде ни у Прешево, ни у Нови Пазар, јер тамо одлучују западни амбасадори, што је такоће “табу тема”).
Зашто се г. Дачић није запитао: докле ће овакав преговарач са ратним злочинцем Тачијем (шта би са истрагом о “Жутој кући”, макар по извештају Дика Мартија, о чему Косовски Срби, и светска јавност, одавно знају много више?), са оваквим удворичким односом према лицемерју врха Европске заједнице и “тоталитарне демократије” Америке, зарад митологије о псевдорају “Европске Комуне”, докле да прича бајке и обмане Србима Косова и Метохије, и не само њима (довољно је само сравнити његове изјаве пре и после сваког “дијалога” у Бриселу, и упоредити их са Тачијевим, а још пре упоредити их са “достигнутим договорима” и резултатима на терену)? Издаја Косова је на делу, као и “успостаљање граница” (јер г. Премијер вели да “не зна/мо/ границе Србије”), а на то поодавно потсећају многи паметни и патриотски Срби, и наравно људи Цркве (за које Косово и Метохија није никада била “табу тема”, па ни под Титровом и овом садашњом влашћу – види: Задужбие Косова, 1986; Меморандум СПЦ о Косову и Метохији, Бгд. 2004, и најновији Подсетник).
Г. Премијер никада не рече Ако Бог да, као нпр. Пашић у сличној или и горој ситуацији. А како и да се присети и призове Бога Живога и Истинитога, Бога Небоземнога, јер Оваплоћенога и Распетога и Васкрслога, Који на Небу живи и на Земљи је присутан с нама у све дане до свршеткс века (Мт.28,20), кад не верује ни у Земаљску Србију са срцем јој Косовом и Метохијом? Недавно је г. Дачић (в. званични сајт РТС, понедељак, 3. септембра 2012), изјавио, уз остало, новинарима у Основној школи "Јован Дучић" у Београду, где је присуствовао на почетку нове школске године, дакле пред Српском децом:
"Хоћу да водим реалну политику, а не небеску Србију” (писао сам му о тој изјави отворено писмо, 3.9.2012; в. и пре тога Писмо Председнику Николићу), и тиме открио свој марксистичко-евроамерички, обезбожени и обезличени тип човека и народа – у само голој хоризонтали, пузећег безкичмењака, коме је “отац гроб”, по Многострадалном Јову.
И данас, на Пасхалне Задушнице, важи на Косову и Метохији, и свецелој Србији, пророчка реч српског песника:
“Не може Агарен / и одступник / да брани твој род / Нити ће паликућа / од пожара / да спасава / Из ропства мисирског / неће те извести/ рука фараона / Лажни избавитељ / пречицом води / до новог ропства / и Вавилона.
Манастир Тврдош, Херцеговина, 10. март 2013. + Епископ Атанасије
Спорови и поделе у СПЦ
И чињеница да Православље, службено гласило Српске православне цркве, одбија да објави текст једног од најгласовитијих архијереја (премда владика Иринеј бачки одбија да је о томе реч), дакле и та чињеница говори у прилог тезама које се ових дана износе у јавности, да је стање у српској цркви далеко чак и од минималне хармоније. Спорења и поделе постали су свакодневна појава, а разлике – неретко и дубоке – јављају се око бројних питања, и то не само из живота цркве него и око оних које се тичу друштва и политике у целини.
Две су се теме издвојиле: једна је - унутрашња динамика у црквеној елити око процедуре за избор патријарха, а друга је, наравно, Косово.
Борби за утицај, власт и превласт нису несклоне ни црквене личности, и то ништа мање него што је то случај у профаној заједници. Само што борба за моћ у цркви, и верујућима и лаицима изгледа мало неприродно, у најмању руку као нешто што не припада онима који проповедају уздржаност, скромност и смерност. Отуд далекосежне акције усмерене, рецимо, ка патријарховом трону – у време кад је он, богу хвала, жив и здрав – делују помало неукусно. Показују једну незајажљивост без оквира, и амбиције без скрупула. Дијалог је, наравно, легитимна ствар, па и о томе да се измени чувено извлачење имена патријарха из шешира између три цедуљице, али једино што ту смета јесте подземна борба. Као транспарентан, да не кажемо јаван, тај је процес, штавише, пожељан. Али, њега нема. Ради се другим стилом.
Око Косова јединство цркве тешко је успостављао и патријарх Павле са својим светачким ауреолом и неупоредивом моралном магијом. Данас је, изгледа, најкрупнији проблем за цркву ћутање саме цркве. Медији ту и тамо откривају неко успостављање црквеног гледишта око Косова, али то нема снагу и вредност формалног оглашавња. Они који данашњем црквеном вођству приговарају ћутање мисле пре свега на то да је оно проузроковано једним колаборантским менталитетом у односу на власт. Па и овај текст владике Атанасија, који објављујемо на овој страни, илуструје ту ситуацију. Хоће се казати да црква нема смелости критиковати владајућу номенклатуру, и да је овај епископов текст био жртва таквог једног снисходљивог односа. Што се нас тиче, још већи проблем од ћутања је непродуктивни црквени став према националним интересима. Идеја бесконачног трпљења и трансвременског саможртвовања тешко је разумљива људима који пате у конкретном времену и конкретним околностима. Дачић је то цркви отворено рекао, и зато је, нема сумње, на нишану једног броја људи из њених редова.
Владика Григорије огласио се поводом описане ситуације врло отвореним ставом да ствари у СПЦ треба продрмати и протрести. Он и њему блиски архијереји имају ту позицију већ дуже времена, али управо сад она изгледа долази на дневни ред. Далеко смо од тога да цркви делимо савете о томе како би она требала уређивати своје ствари, али се здравом разуму намеће, рецимо, поређење са католичком црквом и њеним новим папом. Тамо је, и одавде се то добро види, у току једна занимљива ствар. Заокрет.
А. Х. Д., Данас