Желећи да објасни ова необична временска поклапања значајних датума у животима припадника неколико генерација једне породице, она је одлучила да направи неку врсту психолошког породичног стабла својих пацијената.
Поред имена свих чланова одређене породице записивала је и све важне и преломне тренутке који су обележили њихове животе (рађања, венчања, болести, разводи, несреће, смртни случајеви...) и дефинитивно уочила одређена понављања. Своја открића Ан Анселин Шуценбергер објавила је у књизи "Ах, ти моји преци!", која је постала бестселер широм света.
Као што само име психогенеологије наговештава, ова техника психолошке анализе почива на изради "геносоциограма", или породичног стабла и анализи онога што су током свог живота доживели нечији преци.
Циљ психогенеалогије је да се открију узроци бројних, често необјашњивих, психосоматских проблема са којима се данас многи суочавају, од кошмарних снова и фобија, преко различитих необјашњивих психолошких блокада, до озбиљних психичких обољења.
Наиме, Ан Анселин-Шуценбергер сматра да се различите трауме преносе с колена на колено, с генерације на генерацију и тај феномен назива "породично несвесно". Уз помоћ геносоциограма она кроз разговор са пацијентом израђује његово породично стабло и на основу прикупљених података открива сличности у понашању, веровањима и ставовима према животу.
Али, психогенеалогија се не своди само на проучавање породичног стабла пацијента. Њу увек прати и нека од бројних техника психоанализе, јер нас "ход по траговима предака може довести и на места на која нисмо желели да стигнемо и открити нам неке мрачне и дуго скриване породичне тајне", објашњавају поборници психогенеалогије. Између осталих метода користи се и групна терапија коју немачки психоаналитичар Берт Хелингер назива "породично сазвежђе". То је рад са групом пацијената који учествују у извођењу праве мале психодраме, играјући улоге кључних чланова породице једног од њих. Уз помоћ овог "терапеутског позоришта" психоаналиичар покушава да открије пацијентову породичну тајну која га до те мере "мучи" да му не дозвољава да води нормалан живот.
И заиста, психоаналитичари су дуго све узроке наших бољки, великих и малих, тражили у свему ономе што смо преживели у детињству. Са појавом психогенеалогије откривено је да многе узроке нашег понашања можемо да откријемо пажљивом анализом породичног стабла.
Наиме, живот наших предака, њихово понашање, страхови који су их прогањали, уверења за која су се борили и наде које су полагали у будућност, итекако утичу на наше животе, мада ми тога и нисмо свесни.
Када успемо да откријемо и разумемо шта нам то далеки преци "поручују", када откријемо све породичне тајне, ослободићемо се свих демона прошлости и схватићемо шта су прави узроци нашег понашања, сматрају поборници психогенеалогије.
Међутим, откривању породичних тајни треба приступити врло опрезно, јер оне често, а да ми то и не знамо, управљају нашим животима.
Њихово обелодањивање само је први чин дуготрајног процеса излечења и коначног заустављања болног циклуса понављања несрећних или срећних догађаја у једној породици. Зато психолози који примењују психогенеалогију врло пажљиво анализирају какве би биле последице по здравље пацијента уколико би сасвим неочекивано и изненада открио неку одавно закопану породичну тајну која му, а да он тога и није свестан, загорчава живот и главни је узрок његових неуспеха у љубави или професионалном животу. Основни циљ психогенеологија јесте да се пацијент ослободи породичне прошлости која га несвесно оптерећује, да се напокон помири са њом, да у потпуности схвати историју своје породице, пренесе је својим наследницима и, ојачан тим искуством, успешније настави живот.
Реч стручњака: психолог Оливера Симендић
ЉУДИ СЕ СТИДЕ И ЧУВАЈУ ТАЈНЕ
Постоје ли уопште безазлене породичне тајне? Када тајне могу да представљају велики терет? Шта најчешће тајимо у кругу најмилијих? Зашто уопште кријемо од околине, а нарочито комшилука, неке догађаје из нашег дома? О томе за "Живот плус" говори Оливера Симендић, психолог из Градског центра за социјални рад.
Зашто упорно зида заташкавамо истину о неком породичном "фелеру" или догађају?
- У животу сваког појединца постоји нека тајна. Склони смо да неке информације чувамо за себе са циљем да заштитимо нама драге особе, или управо себе, од онога за шта процењујемо да би било болно откривање. Неретко то чување тајне и то што мислимо да тако штитимо нама значајне особе, на крају доведе до удаљавања и подривања поверења унутар породице.
Какве све тајне постоје?
- Могу да буду заједничке, за све чланове породице, када их чувамо од спољашњег света. На пример, не дозвољавамо суседимо да сазнају нешто о "нашим приватним стварима", колико смо платили нови аутомобил, где ћемо на летовање, какав успех деца постижу у школи, ћутимо о губитку посла, злоупотреби психоактивних средстава и слично. Чување тајни је оптерећујуће за све чланове породице. Поред обавезе да је чувају, принуђени су на обмањивање због лојалности породици, што их води ка социјалној изолацији.
Поред заједничких постоје и тајне које имамо као појединци. Тако деца, да би заштитила родитеље, не саопшатавају своје оцене, а родитељи да заштите своју одраслу децу избегавају да саопште са каквим проблемима се суочавају. Овакве ситуације најчешће резултирају лагањем или избегавањем разговора о одређеним "шкакљивим" темама, што узрокује анксиозност и неповерење. Овај зачарани круг може да се прекине после отвореног разговара о темама које су предмет тајне.
Нису увек сви чланови породице упућени у тајну. Како настају "коалиције" чувара тајне унутар породице ?
- У нашим породицама се често дешава да се један родитељ удружи са дететом и да деле тајну у односу на другог родитеља ("немој да кажеш мами, знаш да ће се изнервирати" или "тата ће се љутити ако чује шта си урадио"). Склапајући коалицију са дететом родитељ неретко чува себе од реакције партнера. Поред тога, детету шаље поруку да обмањује другог родитеља, да је други родитељ мање способан да се носи са тешкоћом и на тај начин се ствара дистанца између детета и родитеља. У таквим ситуацијама врло је значајно да себи поставимо питања кога штитимо, од чега и који је разлог за такве наше поступке.
Шта родитељи најчешће таје?
- Родитељи из најбољих намера чувају одређене информације о себи или другима, јер не желе да забрину децу, да их разочарају. Хтели би да сачувају представу деце о њима као о јаким особама – поготову у старости. Тајне које се најчешће чувају су догађаји из прошлости, проблеми са алкохолом, боравак у затвору, абортуси, ванбрачне везе и деца проистекла из њих, менталне болести, хоспитализације на психијатрији. Склони смо да као родитељи потцењујемо способности деце да се суоче са тешкоћама и занемарујемо у којој је мери отворен разговор у безбедној атмосфери благотворан за дете.
Неке тајне из претходног века у овом више не изгледају тако страшно, зар не? Које су у међувремену постале прихватљиве за очи и уши околине?
- У савременом друштву дошло је до промена у систему вредности, па данас породице, на пример, немају потребу да се стиде и крију ванбрачне везе или губитак посла.
Какве последице могу да имају породичне тајне, и по психу и по животе оних који су њима обухваћени?
- Породичне тајне утичу на осећања, понашања и когнитивно функционисање појединца (депресија, анксиозност, неки психосоматски симптоми, слабљење концентрације, пажње...). Постоје различити разлози зашто породица чува неку информацију. Врло често је стид јак мотив за чување тајне. Људи се стиде и чувају тајне: развода, менталне болести, хомосексуалности, проблема са коцкањем, искуство силовања, полних болести, криминогено понашање, инцест, суицид, ХИВ... Уколико се чување тајне односи на малу, ограничену сферу индивидуе, која није толико значајна за актуелно функционисање, вероватно ће имати мање утицаја на комуникацију међу члановима породице. Међутим, ако тајна захтева свакодневно претварање, обмањивање, изговарање или избегавање, онда ће то сигурно утицати на међусобну комуникацију и довести до емоционалног дистанцирања. Када породица чува тајну породичног идентитета (да је дете усвојено) разоткривање може да буде веома драматично за читав породични систем и може да резултира бегом, одбацивањем и прекидом односа са родитељима. Откривање тајне на непримерен начин може довести до дуготрајних последица на дететову способност да је интегрише.
Зашто је важно суочити се са тајном?
- Суочити се са тајном за породицу и њене чланове значи преузети одговорност за сопствено понашање. Унутар породице благовремено прорађена и отворена тајна може да растерети породичне односе, прерасте у породични договор, званичну верзију критичног садржаја и може да уђе у трансгенерацијско искуство као чињеница породичне историје, без потребе да се породица и њени чланови оптерећују питањима њеног обелодањивања или сакривања у оквиру ширег фамилијарног и социјалног миљеа.
ДЕЦИ ТРЕБА РЕЋИ ИСТИНУ
У својој књизи "Породичне тајне: последице неизреченог", познати француски психијатар и психоаналитичар Одри Салор тврди да се преношење негативних последица породичне тајне с генерацију на генерацију може прекинути само ако се о тој тајни са дететом разговара што је раније могуће, на њему разумљив начин.
"Сасвим малом детету треба рећи да се врло давно у породици догодио један немио догађај и нарочито му нагласити да то нема никакве везе са њим. Наиме, деца имају веома изражену интуицију и врло развијену машту и често су склона да сама "попуне празнине", па чак и да себе окриве за необично и тајанствено понашање родитеља које их збуњује.
Зато му треба нагласити да оно ни на који начин није за то криво", објашњава Одри Салор. Касније, када дете почне да поставља конкретнија питања, свакако му треба испричати целу истину. Уосталом, данас је постало готово немогуће "заштити" дете од непријатне породичне тајне. Јер, данашњи малишани свет око себе упознају и преко Интернета, телевизије или новина који их бомбардују информацијама о најразличитијим ситуацијама.
Нажалост, и нечије најинтимније и најстроже чуване тајне данас су свима доступне, истиче француски психоаналитичар.
Ж. Дулић - С. Бијелић, В. Новости