Оно што није подвукао, а што не бисмо ни могли да очекујемо од њега, јер у Ћосићевој парадигми има места само за пишчеве пријатеље и њихов свет, јесте да се у Србију не враћају млади, тачно, али још прецизније, Добрице – у Србију се не враћају живи. Тиме је дубина наше трагедије (није ми намера да звучим патетично, али овде се заиста ради о трагедији) потпуна. Не постоји индикативнији показатељ пропасти једног народа или државе, од прогресивног биолошког и духовног пропадања.
О томе је, негде пред Ћосићеву објаву, говорила и Латинка Перовић. С тим што се њено виђење, ослоњено на тумачење очигледних индикатора, свело на дијаметрално супротан закључак Ћосићевом. И док би он макар још једном да употреби српски биолошки материјал, па ма где он био расут, дотле Перовић јасно препознаје историјске процесе и једносмерна кретања у којима после серије пораза и погрешних потеза нема назад. Дубоко дезоријентисано друштво, без идеје водиље, на нивоу прединдустријске заједнице, дубоко традиционалистичко, исфрустрирано и уплашено, српско друштво данас је управо оно коме су главне вести гробови. Било новооткопани за давно умрле, или новопреорани за скоро умрле. И док се друга европска друштва, са којима нам некада падне на памет да се поредимо, баве високотехнолошким темама, унапређењем медицинских достигнућа и улагањем у новитете сваке врсте, дотле се српско друштво налази у живом блату, готово дословно, из кога излаза као да нема. Поред тешке економске ситуације, највише стопе незапослености и разорене привреде, српско друштво бауља и на другим пољима. Криза идентитета, некада потиснута, опет је оживела, па ми тако данас нисмо исток запада и запад истоку, како смо некада поносно истицали, већ смо пре ни исток западу ни запад истоку. Учаурени, окренути себи, испуштамо прилику за приликом, а утеху тражимо у мазохистичкој самодовољности. Евроскептицизам јача из дана у дан, опште неповерење у међународне инситуције је на највишем нивоу, а потреба за унапређењем самих себе обуздава се поспрдним односом према европским вредностима и стандардима. Неконтролисани одлив високошколованих оставља далекосежнији траг од ратова, а негативном селекцијом обликована Србија остаје без перспективе. У таквој ситуацији, повратак мртвих владара у Србију симболично подвлачи потрошену и обесмишљену садашњицу, у којој се за једини ослонац, климав као старчев зуб, узимају темељи колевке српства, или макар њеног северног дела. Идеја о средњовековном поимању размене територија (феудалних добара), као да додаје још једну нијансу тамно сиве на трагично погрешно поимање међународне политике и уопште света око себе.
У општој делузији, једино што нам још остаје јесте да прогласимо стечај и затворимо фирму, а за стечајне управнике поставимо арапске шеике. Јер ако некада гладни Арапи из пустиње знају оно што ми не знамо, да преору и засеју Војводину, зашто да не. Србија је ионако зрела за пензију.
Сања Радовић, Пешчаник.нет