Србима из тих крајева су за много тога криви наши мученици са Косова и Метохије, који су неки добровољно а неки под присилом, морали да напусте своја огњишта. Исти ти Срби избеглице, и дан данас имају осећај да нису довољно добро прихваћени од локалног становништва.
Хвала Богу да сав наш народ није оптерећен тим поделама, тако да и данас имамо људе прегаоце, који се неуморно труде да разбију те предрасуде и да раде на уклањању свих подела међу нама. Једино такви људи и могу донети слогу међу нама, а можда би на неки начин требало кажњавати у будућности људе који опет праве нове поделе и деобе! О томе би морали озбиљно да се позабаве људи који ће писати законе, ако мислимо да сачувамо и ово мало народа што нам је још остало!
Нажалост, чињеница је да тај проблем и даље постоји у целој земљи. Истина је да смо сви препуни мана, и да ти наши недостаци заиста могу злонамерним људима бити повод за кавгу међу браћом, али за то не треба кривити само овај духовно и материјално оптерећени српски род. Више треба кривити наше властодржце, који се протеклих деценија а слободно могу рећи и векова уопште нису трудила да тај проблем почну да решавају.
Почевши од Срба великаша који су се уочи Косовске битке одродили од вечних идеала, зарад својих малих земљишних поседа које су на крају ипак изгубили, тако се и лажна елита између два рата, одрекла српске народне душе, српског имена, српске заставе, српске државне мисли... зарад лажног пријатељства које је на крају такође нестало.
У то време српски непријатељи који су се против нас борили 1914., 1915., 1916. и 1917. године, накнадно су постајали државници, министри, генерали... Епилог те нереалне прве Југославије сви знамо, али смо опет насели на лажну идеју и изнова као омађијани кренули у нови братоубилачки рат који се још није завршио. Тада, 1941. године се десило по први пут у нашој историји да за свога владара изаберемо странца. Осталим балканским народима: Румунина, Грцима и Бугарима,  то није било ништа непознато, пошто су они за своје краљеве и цареве имали немачке и енглеске људе.
Такав случај до Другог светског рата у Срба никад није постојао. Наши народни цареви и краљеви су увек били људи из нашег рода, али не само исте крви са нама, него људи са истим духом, вером, моралом и обичајима. Сви ненормалитети који су настали у начину живљења од 1945. године до данас, када смо се одрицали свега нашег што је каљено вековима у ватрама отоманског и аустроугарског ропства, довели су до тога да ми данас не можемо да дођемо до себе и да стално падамо у нове и нове идентитетске заблуде. (монтенегринство, војвођанство...)
Како ми Срби 21. века да се изчупамо из овог живог блата у коме стојимо?
Постоји само један пут, и осим тог пута све је остало странпутица, ма колико се многи одрицали и бунили против те чињенице, неки несвесно а неки нажалост свесно: то је пут Светосавља.
Светосавски пут је толико широк што се тиче обима делатности кроз који се он остварује (Црква, просвета, војска, култура, наука, привреда...), а уједно и веома узак, зато јер захтева тежак лични подвиг да би се стигло до коначног циља.
Ми морамо бити свесни овога, или је све само обмана која ће нас одвести путем личног частољубља и самољубља у душевну пропаст! „Џаба човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди“
Међутим овакве бриге између земаљских и небеских вредности нису ништа ново, јер их је и Свети Сава имао, а за њега је Свети владика Николај рекао да је највећи државотворац у српском народу. Поставши Архиепископ 1219.године, а после скоро 30 година монашког живота, Свети Сава се суочио са одлуком да дефинитивни мора напустити Свету Гору коју је неизмерно волео, зарад повратка у своју Србију и решавања ствари везаних за организовање живота Цркве и државе.
Свети је обузео велики немир јер није знао шта да ради! Као и увек прибегао је једином вечном леку за решавање људских проблема-молитви. Као и много пута до тада проблем је решен чудом (изгледа да и нас данас једино чудо може спасити, мада данашња цивилизација све мање и мање верује у чуда), јер му се у сну како сведочи Теодосије писац његовог житија, јавила Богородица  и рекла му:
“Имајући мене као јемца код Цара свију, Сина и Бога мојега, и због овога тужиш? Устани и журно иди на дело за које си од њега изабран, ништа не сумњајући, јер све ће ти у њему успети на добро“.
О какве утехе за Светог Саву онда а и за нас светосавце 21. века сада, ако се уздамо поред својих руку и у Божије руке!
После овога је Свети Сава, како пише писац житија, „пун духа и радости“ кренуо у Србију да свршава дати му посао.
Следећи пример нашег духовног оца, многи српски владари, државници и политичари, су знали да само духовне вредности дају прави смисао овоземаљском животу. Тако да су и поред свих својих животних обавезама Свети краљеви Немањићи, Свети краљ Јован Владимир, Свети кнез Лазар, Свети деспот Стефан Лазаревић, Свети деспоти Бранковићи (Стефан, Ангелина, Максим и Јован), Свети деспот Стефан Штиљановић, Свети Петар Цетињски и многи нама непознати Срби, успели да своју државничку и политичку улогу ставе у службу, За Веру и Отачаство!
Значи, сигурно је да се може спојити светосавље и политика, за шта постоје и докази у свим Црквама у којима леже нераспаднуте и мирисне мошти ових земаљских господара а небеских људи. Да би се тај ниво људског савршенства достигао немогуће је друкчије живети, него онако како нас је Свети Сава учио, а то је: да је правда основ свега! Он се неуморно и највише  трудио „за сваког онога који је неправду и скорб (муку)трпео.“
Ко данас од наших политичара понавља у себи народну мудрост“ да се суди ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“? Ко данас од њих жели да иде ових путем и да живи скромним и подвижничким животом каквим су живели наши владари? Ко је данас спреман да се одрекне неправедно стеченог богатства и привилегија које су му странке и партије донеле?
Ко је данас спреман да своје имање раздели ништима и да нешто остави за ово друштво градећи задужбине, болнице и домове за унесрећене? Ко је спреман да своје виле и хацијенде замени за келије величине 3 пута 3 метра, као што су то урадили Свети краљ Стефан Дечански и Свети Петар Цетињски, а да затим из тих келија изађу на мегдан у прве редове, највећим силама оног времена и да остваре чувене војне победе у биткама на Велбужду и на Крусима!
Е кад такве људе будемо имали за вође који су својим примером показали како треба живети, онда ће се и Срби сложити у једно тело и један дух за напредак своје земље! До тада ћемо се само делити, прегонити, надгорњавати својом памећу и вртети у круг, а личним примером ништа не показивати.
Данас уместо таквих људских величина, имамо људе којима је идеал био човек чију слику држе на зидовима уместо иконе и тиме показују пример новог идлопоклонства, а који је рекао „коме је до морала, нека иде у Цркву! Замислите Ви то браћо!
Значи свако ко жели да ради часно и поштено, нема шта да тражи у државничким пословима. Ето колико смо се удаљили од истинских и непропадљивих вредности. Док такви људи владају овим народом не можемо се добром надати.
Међутим, поред свих ових ружних и тужни ствари, данас се у бригу за народ и за своје потомке, укључила група младих људи, који су стварно одрасли на светосавским принципа и који се и труде да живе тим животом.
Мислим да је Покрет Двери, први глобални духовни устанак у селом српству после 1912. године, који је утемељен на чврстом крајеугаоном камену. Сада знамо да постоје људи који хоће да упознају сваког Србина у душу и саслушају његов проблем, ма где он живео, у Србији или на другом крају ове планете.
Људи који данас треба да стигну у свако српско село, као што је и Свети Сава ходио пешке по Србији, тако да и данас имамо препуно топонима који су везани за њега( Савина стопа, Савина чесма, Савин кук, Савина вода, Савино узглавље, Савина ливада...).
Људи који морају да сва своја знања и таленте од Бога им дате, употребе за опште добро, јер онај ко то није спреман да уради не треба ни да се прихвата било каквог посла. Нама данас не требају лажни главари, нама требају људи који ће да буду слуге овог народа, и који су спремни да дају задњу кап зноја, па ако буде требало и крви за овај светосавски сој.
Ово није никакав фанатизам, него се само преносе речи једног српског митрополита, које је он изговорио недавно човеку који хоће да седне на трон Немањића и Карађорђевића: „Господине драги, ако нисте спремни да положите главу за овај народ, боље се немојте прихватати српске круне“!
Људи који буду спремни на овакво вођење државе и народа, и који ће стално имати пред собом  ликове и животе наших славних предака, моћи  ће да сабру расуто, да сједине разједињено и да сложе несложно, било да је то проблем у домену политике, војске, науке, просвете, здравства, привреде, пољопривреде, судства, спорта...
Ми припадници Покрета Двери за живот Србије, који смо и узели највећег икад рођеног Србина за свога покровитеља и путеводитеља, можемо бити она мало здраво семе које ће народ моћи да препозна у густом трњу свега и свачега, али само под условом да се чврсто држимо светосавског пута који је вековима пре нас већ добро утабан.
Костић Иван, Двери