Свети Сава се бавио просветитељским радом, настојећи да приближи својим сународницима основне верске и световне поуке. Као надарен књижевник своје поуке и размишљања оставио је записане у типицима, правилницима за манастире. У оквиру једног од њих, Студеничког типика, написао је биографију свог ова Стефана Немање по називом “Житије Светог Симеона”. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија српских владалаца и епископа. Делима “Номоканон" и "Синодик православља" Свети Сава је поставио правне и духовне темеље српске државности, а Законоправило Светог Саве, које се базирало на римско-визанстијском праву, било је први српски устав.
Култ Светог Саве је код српког народа био веома јак. То је највероватнији разлог да у време османске владавине у Србији, турски командант Синан-паша 1594. године нареди спаљивање Савиних моштију на Врачару у Београду, које су до тада чуване у манастиру Милешева. Сматра се да су Турци Савине мошти спалили у увјерењу да ће тако уништити веру и сваки утицај Светог Саве на Србе. На месту за које се верује да су спаљане свете мошти подигнут је Храм Светог Саве.
Свети Сава је био поштован и код руског народа, чему је највише допринео цар Иван Грозни. Он је, у Архангеловској цркви у Москви, наручио да се израде портрети Светог Саве, његовог оца Симеона и српског кнеза Лазара које стоје међу фрескама најважнијих руских светаца. Овде су се, пред монументалним фрескама српских светаца, молили велики руски кнезови за духовну снагу и победу уочи сваке битке.
Оливера Миловановић, МРС