"Од како знамо за себе чекамо. Неутешно смо чекали девојке које нису долазиле, новац и славу, возове и годишња доба што су каснила.
Покојни Борислав Михајловић Михиз годинама је гледао само неколико тренутака телевизијске дневнике и и одмах гасио телевизор. Питали га пријатељи зашто то чини, а он им рекао да ће оно што он чека бити објављено у првом минуту вести. И дочекао је то. Је ли био срећан? Не би се могло рећи. Појавио се неко други али млађи од Михиза, па није вредело чекати први минут вести...
Најбоље је кад је било најгоре. Човек је имао шта да чека...
Чекали смо да се појави Божић Бата из емиграције и замени Деда Мраза, а бадњаци из шуме јелке које су за време окупације сарађивале са окупатором по градовима (звале су се крисбаун).
Чекали смо да престану хапсити шефове сала и конобаре који би имали храбрости да угасе на тренутак светла у кафани за православну нову годину тачно у поноћ. И шта? Више их нико не затвара, а српска нова година постала је исто тако досадна и званична, као и она државна. Било је много лепше кад смо је славили кришом, полутајно, хајдучки из потаје. Сада је постала званична, као досадан брак.
А, што је најгоре, уместо нама да плате што је чекамо и што се давимо краватама и убијамо прегласном музиком, ми сами плаћамо за тај кулук! Ипак, некако ми жао старе године. Није била Бог зна шта, никакво посебно чудо од лепоте, али ипак смо живели са њом триста шездесет пет дана и ноћи, делили постељу, и ујутру пили кафу и читали новине: ипак нас је хранила, прала, пеглала и неговала, лечила од мамурлука, старећи из дана у дан на наше очи. А и сами знамо како је тешко живети са нама!