Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Са Зораном Ђинђићем сам се упознао још крајем 1999. године у Берлину. Пошто НАТО у пролеће 1999. године није успео да свргне Милошевића, одлучено је да се сва нада положи у удружену опозицију и њеног лидера Зорана Ђинђића, који је још двадесет година раније одбранио докторску дисертацију у Немачкој. Тадашњи државни секретар САД Мадлен Олбрајт је уз подршку председника Била Клинтона организовала за српске демократе виђање у једном од престижних берлинских хотела. Сала је била препуна и немачких и српских новинара. У президијуму су били Зоран Ђинђић, Вук Драшковић и Мило Ђукановић.
Свој први интервју руском новинару Ђинђић је дао врло радо. И рекао је да ће у Србији ускоро победити демократија и да ће се Срби коначно осетити слободнима. Зоран Ђинђић и његов тим су на власт дошли у октобру 2000. године. Годину и нешто мало касније срео сам се са Ђинђићем у његовом премијерском кабинету. Природно, пре свега смо разговарали о најсложенијем проблему за све Србе, о Косову и Метохији.
Не разумемо зашто Запад тако активно подржава Албанце на Косову и брани њихово право на суверенитет, али ни на који начин не штити права Срба којих на Косову практично више нема. Суверенитет Косова је врло скупо задовољство за цео регион. На Космету живе Срби који се са тим никад неће помирити. Осим тога, ако Косово одједном постане суверено, то ће изазвати ланчану реакцију на Балкану.
Неколико дана пре него што је Ђинђић напунио педесет година, у августу 2002. године разговарали смо око сат времена уместо 20 минута, колико је било предвиђено протоколом. Премијер је, очигледно, много тога желео да каже московском новинару. И неочекивано је почео да говори о двоструким стандардима Запада.

Американци се боре против тероризма у целом свету, али истовремено подржавају косовске сепаратисте, који су са Косова и Метохије протерали практично све српско становништво. Не смемо да делимо терористе на добре и лоше. А Вашингтон то стално ради. То је опасно за цео свет.
Не сме да постоји политика двоструких стандарда. Главно је да се на то не затварају очи и да се не траже компромиси са терористима који желе да остваре независност убијајући на хиљаде и хиљаде људи.
Ђинђић је упорно говорио о двоструким стандардима Американаца – и у интервјуу за немачки „Шпигел“ и у интервјуу за београдске „Вечерње новости“, које су објавиле још једну у низу сензационалних изјава премијера 7. марта 2003. године. У овом интервјуу је Ђинђић отворено признао да је због Косова и Метохије покварио односе са многим међународним организацијама. Али притом није намеравао да мења своје погледе у вези са будућим статусом Космета.
„Народ ме је изабрао да бих бранио и штитио интересе Србије,“ – истакао је он. До убиства премијера остало је 5 дана.
Сада се много говори о томе да је Ђинђић паметно искористио Запад како би свргао Милошевића. У Бриселу и Вашингтону се сматрало да ће испуњавати све њихове смернице и да ће Запад у коначном добити Космет у своје руке. Међутим, све се одиграло другачије. Прагматични Ђинђић је престао да слуша своје наставнике. Од послушног политичара у току последњих месеци свог живота претворио се у српског тврдоглавца који је схватао да ће ако буде дао Косово, затим од његове земље бити одузети Војводина и Рашка област - Санџак.
У принципу, Србија ће бити претворена у послушну патуљасту државу. А тако нешто поносни Срби никад неће опростити.
Константин Качалин, Глас Русије