Према његовим речима, чињеница да је НДХ законском одредбом из 1942. године основала концентрационе логоре за децу, од којих је највећи био онај у Сиску, сама за себе говори о карактеру Павелићевог режима.
"На такозваном дечијем гробљу, ледини под којом леже тела најмање две хиљаде српских малишана умрлих од глади и болести у нељудским условима сисачких казамата, које нико тамо није сахранио, него само затрпао земљом, данас готово да и нема спомен-обележја. Неколико малих, округлих камених плоча, случајном пролазнику никако не могу указати да се налази на месту стравичних догађања", рекао је Басташић.
Милорад Пуповац рекао је на комеморацији у Сиску да хрватска власт, баш као и југословенска прије ње, пажњу посвећује само "победама" и да нема довољно слуха за жртве.
"Није било простора за сећање на оне који су били жртве једног геноцидног режима, какав је био онај Павелићев, који није презао ни од тога да уништава не само одрасле, него и децу. Зато је за нас данас болна чињеница да ни 17 година од рата, у којем су страдали и припадници хрватског и српског народа, нема довољно простора у службеној политици сећања на страдања, звјрства и карактер режима од 1941. до 1945. године", рекао је Пуповац.
На дечијем гробљу у Сиску, где су сахрањени српски малишани страдали у логорима у овом хрватском граду од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. године, у суботу је служен парастос и одржана комеморација коју су организовали СНВ и Вијеће српске националне мањине града Сиска како би се одала пошта страдалој деци.
Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао "Прихватилиште за децу избеглица".
Дечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством "Женске лозе усташког покрета" и "Усташке надзорне службе". Непосредно управљање "дечјим прихватилиштем" било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци.
Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Деца су овде, па и она најмања, стара неколико месеци, морала да леже на поду, тек са танким слојем сламе, без одеће и покривача.
Први транспорт у Сисак је стигао 3. августа 1942. са укупно 906 деце. Дан после долази још 650 малишана, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. августа, налазило се 1.272 деце. У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и децу. Овде је током августа и септембра 1942. од родитеља који су одабирани за присилни рад у Њемачкој одузето 3.971 дете.
Тако је од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. у Сиску било заточено 6.693 дечака и девојчица, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.
Срна