Не морамо да признамо Косово, али морамо, и то под хитно, да разменимо амбасадоре са Приштином, као што то раде све државе, поготово комшијске. Питање је само где ће да буде амбасада Косова у Београду, и да ли је и то једна од ставки познатих нашим политичарима, али вешто скривана од јавности којој се и даље сервира да „никада нећемо признати“.
Србија не мора да призна Косово, али мора да призна да тамо више нема шта да тражи, као и да се обавеже да ништа више неће ни тражити, јер територијом Косова управља влада из Приштине, заједно са међународним снагама које нам и даље поручују да не морамо ништа да признамо, али да морамо да слушамо. И то да слушамо пажљиво.
Та препорука, испоставља се, и није лоша, јер нам наши политичари непрестано јављају неке непроверене вести. На пример, да нам Европа ништа не тражи, као и да нам се већ следеће године смеше неке лепе вести из Еу. Кад тамо, међутим, како смо сазнали у четвртак, ништа ни од тога. Србија, дакле, неће добити датум почетка приступних преговора пре децембра 2013, а „тврдње да би то могло да се деси у јулу следеће године нису тачне“.
Србија не мора да призна Косово, објаснили су немачки парламентарци - ето, на пример, две немачке су одржавале контакте, али се међусобно нису признавале. „Међутим, поновног спајања Србије и Косова неће бити, за разлику од СР Немачке и ДДР-а“.
Србија не мора да призна Косово, али Београд има да преговара са Приштином, и све паралелне српске институције на северу Косова да се одмах укину, а нико не тражи да се призна Косово, али се тражи од Београда да утиче на Србе у северном Косову да се све више окрећу Приштини.
Немачка, а ни ЕУ, не траже ништа него да се Србија лепо сабере и одузме, и да уради, под хитно, оно што се од ње тражи, укључујући и то да се по историји више не чачка.
А нико не тражи да Србија призна независност Косова. То, не! Али домаћи задаци морају да се ураде иначе ће да буде поправних испита. На пример, из географије.
Погледај дом свој, анђеле! Признајем, нема више шта да се дода.
Осим једног питања. Да ли после свега овога, после свих тих наших година које су појели скакавци, важи и даље она стара српска пословица: Ко призна пола му се прашта?
Мирјана Бобић-Мојсиловић, В. Новости