- Па молим вас, 81. место, да ли је то пласман? То је срамота и брука, а не пласман и успех! Наша атлетика нема медаљу од Игара у Мелбурну 1956. године, а неће је бити ни у Рију, колико видим. Управо је Фрањо Михалић освојио последњу олимпијску медаљу, сребрну у маратону пре 56 година. Пре готово шест деценија!
- Како сам ја то могао, а они не могу? Па нисам ванземаљац, човек сам од крви и меса. Још сам пао за време трке, побегли су ми сви и опет сам био други. Шаљу 14 атлетичара да их буде што више. Треба да иду само они који могу нешто да остваре, а то су Асмир Колашинац, Емир Бекрић и Михаил Дудаш. Бекрић је добар за почетак, биће још бољи за коју годину... Чуди ме што су послали остале кад нису квалитет. Оду и буду међу 30, 50, па то није ништа. Скретао сам пажњу да не вреде, али узалуд.
Проблеми су, према Михалићу, много дубље природе.
- Селектор Драгиша Кузмановић је неко ко више личи на бурегџију него на селектора атлетике. Он није атлетски човек и зато налази оправдања за све њих.
Михалићу су специјалност биле дуге пруге, 3.000, 5.000 метара и маратон. Рекорде је обарао 22 пута, не рачунајући оне у маратону.
Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону, Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, Кросу нација у Паризу, претечи Светског првенства, три пута на кросу Пет млинова у Лењану, у Италији. Три пута је учествовао на Олимпијским играма, у Хелсинкију 1952, Монтреалу 1956, и у Риму 1960. Пре атлетике, бавио се бициклизмом у загребачкој Олимпији и фудбалом у Графичау. Ево и приче како се определио за спорт који га је прославио.
- За крос су бирали по двоје спортиста из сваког клуба. Трчало се на три километара. Била ми је то прва трка. На почетку сам био у средини, после два километара међу водећима. На 400 метара до циља само је један такмичар био бржи од мене и прешао ме за метар. Међутим, он је био атлетичар који је то тренирао и већ имао неке резултате. Почели су сви да ме убеђују да почнем тиме да се бавим. Нисам могао сва три спорта да тренирам, па сам баталио бициклизам и фудбал.
Присетио се Фрањо и једне бициклистичке трке.
- Возили смо од Загреба до Вараждина, трка је била дуга 80 километара. Неких 20 км пре Вараждина чекали су сељаци са кофама воде да нас полију и освеже. Један ме је тако пљуснуо да сам пао. Док сам дошао себи сви су већ одмакли. Био сам 18.
У Партизан је прешао 1947. године.
- За време рата нисам служио војску због атлетике. Био сам једини такмичар који је путовао у иностранство и такмичио се у Будимпешти, Букурешту, Братислави, Суботици. Биле су то трке на три километара, побеђивао сам на све четири. Онда сам морао у Суботицу на служење војног рока. После неколико месеци смо имали трку на три километара. Победио сам, а остали су тек били на другом километру, толико далеко су остали иза мене. То је чуо Артур Такач и дошао по мене у Суботицу и довео ме у Партизан.
Без Партизана не може.
- И дан данас сваког дана идем до стадиона. Трчање продужава живот. Док сам тренирао сваког викенда сам трчао, суботом 10.000 а недељом маратон. У Атини сам три пута трчао маратон. За њих је то велика ствар, кад сам победио председник је сишао са трибина да ми честита. Трчао сам и 10.000 метара и маратон, ко то још ради. Зато ми је идол био Емил Затопек који је на ОИ у Хелсинкију узео златне медаље на 5.000, 10.000 метара и маратону у једној недељи. Тако нешто је сада немогуће.
Са великом пажњом је Михалић гледао најбржег човека на свету, Усеина Болта.
- Гледао сам га, наравно. Болт је тренутно најбољи спринтер у свету, али за четири године доћи ће неко нови. Не верујем да може то да понови.
И за крај, Фрањо Михалић, добитник прве "Златне значке" Спорта, открио је зашто је посебно везан за најстарији спортски лист на Балкану.
- „Спорт“ је први препознао да вредим када сам из Загреба дошао у Београд. Прогласили сте ме за „број 1“ што ми је било јако важно. У Хрватској и Загребу сам четири пута проглашаван за најбољег, али у Београду је то било нешто посебно - истакао је Михалић.
Остало је историја.
ХОДАЧИ
- Отишли ходачи који не ходају правилно. Трче да испуне норму, а тамо кад ону они ходају лагано, па буду последњи или не заврше трку. Па немојте их слати, боље да не иду – категоричан је Михалић алудирајући на Предрага Филиповића који је био 48. на 20 километара, и на Ненада Филиповића који није завршио трку на 50 км.
О ЈЕВТИЋЕВОЈ
- Рекао сам да Оливера Јевтић неће да заврши трку, и ето, био сам у праву. Већ други пут одустаје. Прошло је њено време после Атине. ова друга, Ана Суботић, на 81. месту. То је смешно.
ИВАНА ШПАНОВИЋ
- Видим многи кажу да је 11. место Иване Шпановић у скоку удаљ одличан резултат. Мене би било срамота, не би се хвалио тиме. Прави су они који буду међу првих пет, шест. Остали су рекреативци.
ЛОНДОНСКИ МАРАТОН
Трчао је Фрањо Михалић маратоне у свим метрополама. Посебно му је остао у сећању један у Лондону, после Другог светског рата.
- Старт маратона био је у дворишту краљевског дворца. Краљица Елизабета Друга се најпре руковала са свима нама, а онда је лично означила старт трке. Био сам најбржи, 50 метара испред свих, а онда смо 100 метара пред циљ налетели на застој, на колону возила. Морао сам да прескачем преко хауба, нисам се ту најбоље снашао, па су ме остали сустигли. На крају сам био други, за груди испред мене био је Енглез Хил.
А. Ђорђевић, В. Новости
На слици - Фрањо Михалић на додели "Мајске награде"