Љубитељи спорта у Србији (били) су разочарани учинком домаћих спортиста на Олимпијским играма у Лондону. Спортисти су, додуше, били скромни и одмерени у својим најавама, али су људи из њихове непосредне близине обећавали "жетву" медаља. До претпоследњег дана такмичења имали смо по једно сребро и бронзу, које су освојили стрелци Ивана Максимовић и Андрија Златић, а онда је право ниоткуда теквондисткиња Милица Мандић преслишала четири противнице у једном дану и окачила око врата златну медаљу. Млада Београђанка се потајно надала успеху на Играма, иако готово да није помињана међу спортистима који би могли да усреће српски народ.
- За ово ми је требало десет или 11 година рада, од чега смо последње две радили у пуном темпу све време. Било је много зноја, суза и модрица, добрих и лоших момената. Освајала сам бронзе и сребра, али сам била мало у дефициту са златом. Раније сам губила од ових противница, а сада је дошло време да се наплате дугови. Ипак, верујем да је ово тек почетак. Надам се још једном олимпијском циклусу, можда и два. Не желим да се зауставим, имам дефицит са златима, недостају ми још светско и европско - оптимиста је Мандићева.
Теквондо је спорт који је званична олимпијска дисциплина постао тек у Сиднеју 2000. године. Пре тога, у Сеулу 1988. и Барселони четири године касније, успешно је прошао статус демонстрационог спорта. Најпопуларнији је у Јужној Кореји, где је национални спорт. Назив је добио од речи "тае" што значи нога, ударити ногом, "кwон" је рука, ударити руком или песницом, а "до" значи пут или метод. Код нас је још увек у повоју, али после Миличиног успеха заљубљеници у овај спорт са правом очекују да се поправи његов положај.
- Надам се да ће овај успех мало променити однос према малом спорту. Олимпијски комитет Србије је увек био уз нас и помагао нам, али се надам да ће сада теквондо привући и друге људе. Заслужили смо то - јасна је Милица.
Србија је у Лондону очекивала медаље од колективних спортова који су апсолутно подбацили. Само су ватерполисти оправдали статус који имају у светским размерама, док су рукометаши, одбојкаши и одбојкашице играли испод сваког нивоа. Нико од њих није прошао ни групу, а посебно су разочарале изабранице Зорана Терзића јер су уписале свих пет пораза. Кошаркаши су и овог пута дешавања на Олимпијским играма испратили путем малих екрана, као и фудбалери који се нису прославили током претходна два учешћа. Од стрелаца се очекивало да, као много пута до сад, изађу из сенке и озаре нас медаљом, мада се предност давала Зорани Аруновић и искусној Јасни Шекарић. Изненадили су нас Златић и посебно Максимовићева, која је на својим првим Играма "упуцала" друго место на победничком постољу.
Иако се највише новца "окреће" у колективним спортовима, можда је крајње време да се окренемо "малим" дисциплинама. Талената има у борилачким спортовима, атлетици и пливању, само их треба избрусити на ваљани начин. Гимнастика нам је у повоју, а евентуални развој овог базичног спорта вероватно би покренуо и остале ентузијасте да надљудским напорима створе још више шампиона. Пример Милице Мандић мора бити звезда водиља коју свакако треба следити.
Певање химне је врхунац успеха
- Била ми је жеља да станем на највиши степеник победничког постоља и отпевам српску химну. Тај осећај је непроцењив, прави врхунац спорта, за то се живи. Надам се да ћу у каријери имати прилику још који пут да певам "Боже правде". Препуна сам емоција, још не могу да верујем да ми медаља стоји око врата - истакла је Мандићева.
Одмор уз медаљу
Милица ће наредних недеља одмарати и дивити се свом успеху.
- Прво идем мало на одмор, да се одморим од свега овога. Не знам још где ћу, треба да видим са породицом и другарима, да мало уживам у медаљи - заслужила је одмор "златна" Милица Мандић.
Лука Спасовски, Данас
Милица после освајање златне медаље на ОИ каже - ПОГЛЕДАЈТЕ
Ауторска права Радио Оаза 2026