Крајем 16. века европски путници су доносили из Кине приче о колима на једра. Та кола су преко ноћи постала сензација и била свуда копирана и често описивана. Она су постизала брзину од тридесет миља на сат, што је много више од брзине првих парних железница раног 19. века. Изгледа да је то некима дало идеју о железници на ветар, али она никада није заживела јер у то време није постојао алтернативни извор енергије у случају да ветар стане или да дува у погрешном смеру.
Ипак, постојале су и друге идеје о томе како покренути возило без помоћи животиња. Ђовани ди Фонтана, венецијански инжењер, описивао је две могућности у манускрипту из 1425. Једна је била „самопокретна” кочија у којој је возач повлачио конопац везан зупчастим точком за точкове кола. Тешко да је то било практично јер се конопац брзо кидао – уколико руке возача пре тога не би отказале. Његов други нацрт, који издалека подсећа на батмобил, била су кола на реактивни погон. Њих је покретало гориво на бази барута, чију је тачну рецептуру Ди Фонтана чувао као тајну. Не знамо да ли је необични инжењер стварно и покушао да направи овакво возило, али би возач таквих кола без сумње пожелео да никад није ни пристао да учествује у вожњи.