Како се само околности и ситуације у животу (и политици) мењају у тренутку, у једном дану, у, на пример, једној постизборној ноћи. Нема бољег примера за потврду ове непромењиве истине од Бориса Тадића. Из потпуно опуштеног стања, створеног на армираном убеђењу да му следује још пет година лагодног живота на челу Србије, путовања по свету, сликања, контроле над свим и свачим - и повремено непријатних одлука као што је хапшење Караџића и Младића, али то је већ обављено - Тадић се у секунди "отрезнио".
Све је срушено онога часа кад се на централном екрану у седишту Демократске странке, у београдској Крунској улици, појавио податак да Томислав Николић води са два процента разлике. Онима који нешто знају о изборној статистици било је јасно да је Тадић већ бивши председник Србије. Сат касније тај бивши излази пред новинаре, признаје пораз, честита противнику и одбацује сваку могућност да сада, кад није председник државе, постане председник владе исте те државе.
Осам дана касније Тадић опет излази пред новинаре и саопштава да прихвата предлог своје странке и коалиционих партнера, да буде кандидат за председника Владе Србије. Откуд та промена? Због чега је човек склон хедонизму и нераду (формулација Весне Пешић) одлучио да уђе у рудник са лопатом у рукама, већом од оне Алије Сиротановића?
Три су разлога. Први налазимо у притиску његових најближих сарадника (време ће показати да су му то и највећи противници) из Демократске странке, који знају да је свака будућа Влада Србије унапред жртвована, као и њен председник и зато су Тадића изгурали на врући лимени кров на којем ће сагорети или ће са њега побећи. И у једном и у другом случају отићи ће и са чела Демократске странке. Одатле "молбе" страначких колега Тадићу да буде нови председник Владе, као "снажна политичка личност". Из Демократске странке долазе информације да је већ почело ривалство, за сада ниског интензитета, између Драгана Ђиласа и Бојана Пајтића око тога ко ће на челу партије заменити Тадића.