Михајловић је био свестан да читава његова идеја о јединству и дисциплини екипе, па чак и о поверењу, пропада истог тренутка уколико попусти већ на првом тесту, само седам дана од када је заправо почео да ради.
Тема јесте осетљива али на ту тему нико није обраћао пажњу док није постала предмет спора. Ако већ некима толико сметају речи химне, зашто нико Адему Љајићу није замерио што је обећао да ће певати химну?
У финалу Светског првенства 2010. године Шпанија - Холандија, десет играча је певало химну из све снаге иако се у једној строфи се каже: „Заклео сам се шпанском краљу на вечну верност..." Иначе, то је строфа холандске химне.
Велика већина холандских играча је певала ту химну, Де Јонг није. Ни њему, ни Адему Љајићу се не може забранити право да химну не осећају као своју.
Речи химне „Боже правде" заиста би могле бити тешке за певање некоме ко је део националне мањине - али овде се не ради о томе да је неко удаљен из националног тима јер није хтео да пева химну - ради се о томе да је слагао.
Прича да је одлука Синише Михајловића шовинистичка једноставно не може бити тачна јер је исти тај Синиша Михајловић захтевао од играча да аплаудирају шпанској химни још док је била интонирана, само да би раскинуо са ужасном праксом звиждања химни противника. На истој тој утакмици о којој се сада пише. И баш тај Михајловић је давао изнова шансу Адему Љајићу иако га је више пута разочарао, па чак иако је имао тај несрећан спор са Михајловићевим наследником у клубу из Фиренце. Исти тај Михајловић није имао проблем да за најважнијег играча Фиорентине прогласи Валона Бехрамија који је албанског порекла и рођен је на Косову.
Нико до Љајићевог случаја није доводио у сумњу Михајловићеву добру жељу да тим осећа заједништво од самог старта, од нечега што би требало да буде базна тачка уједињења - као што је химна.
Није Михајловић правила о понашању написао да би увредио или понизио Адема Љајића - он их је саставио да би подржао и подигао тим.
Зар није Љајић имао могућност да раније каже своје мишљење? Није ли могао да изнесе проблем који има пре суботе и утакмице са Шпанијом?
Разумљиво је да Адем Љајић није могао да пређе преко својих уверења, а друга је тема да ли су она исправна или не. Љајићу нико не сме да оспори право да има мишљење и да га јавно изнесе. Али потпуно две различите ствари су осећања и обавезе.
Политизација догађаја је очигледна. И показује заправо ко је какав, ко какво лице има. Грешке се некада направе и у доброј намери и зато би требало имати разумевања за свакога ко није хтео да било коме начини зло - укључујући ту све учеснике овог случају.
Али, на крају крајева Михајловић је поштовао дату реч - Љајић није. А реч дајеш пре свега као човек - и поштујеш је и као атеиста, и као патриота и као верник.
PTC, Александар Стојановић, twitter: @acastop,