„Што се мене тиче, то је тип политичара какав нама уопште не треба“, каже Водинелићева. Њој по вољи био би државник тих, озбиљан, обичан човек који не говори много, а зна шта треба да чини. И који би то што хоће нескривено поделио са јавношћу и тражио њену реакцију, а не водио политику живећи живот одвојен од реалности. Такве међу нашим политичарима не види. Јер, или су спремни да много и слаткоречиво причају и у недоглед, или демонстрирају осионост. Иако се труде да то тако изгледа, нимало озбиљно не размишљају о огромним проблемима, ни о могућим решењима.
Агенција за борбу против корупције пребројала је у Србији 20.617 функционера, на свим нивоима. То што их је четири пута више него претходне године, када их је било око 5.000, или што на сваких 237 становника у Србији дође један функционер, не значи да међу њима има иједног државника.
Знате ли некога ко има храбрости да повуче непопуларни потез, ко је спреман да на изборима изгуби ради друштвеног напретка, да се бори против моћних појединаца који контролишу илегалне токове новца и изигравају законе? Последњи такав за Водинелићеву био је Зоран Ђинђић и верује да он баш због тога и није жив.
„То стање се није променило и наши политичари се боје да не прођу као он. То што нема политичара таквог профила одговор је и на питање зашто током дугих и тешких 12 година нисмо завршили реформе“, тврди наша саговорница.
Али, ако нема политичке елите, шта је са научном? У изгнанству је? Ако је тако, где је културна? У гету? За Србијанку Турајлић чињеница да научна елита није спремна да преузме одговорност потврда је лицемерности, јер тај интелектуални свет сматра можда најодговорнијим. Има довољно знања да уочи шта се дешава и еквивалентан мањак морала да испуни личну обавезу и реагује на то. „Пропаст која се у овој земљи дешава толика је да никакав научни феномен не може да вас спречи да то приметите, дакле то је опет питање акутног мањка етике и морала“, каже госпођа Турајлић.
ГРЕХ Чега је то последица, не зна. Просто, оцењује да одговорност појединца за дешавања у друштву из неког разлога овде није развијена или је непостојећа. Према ћутњи и тишини из академског двора амбивалентна је. Јер, када Академија наука почне да говори, Турајлићева се обично уплаши, тада се дешавају прилично непријатне ствари. „Било би добро када би проговорили са ауторитетом о правим стварима али до сада нисмо били те среће. Углавном се не оглашавају, а нажалост, када се огласе, то не слути на добро. Оглашавају се о великим темама, контроверзним самим по себи, а пропуштају да реагују на еминентне проблеме за ово друштво. Као и сви други“, закључује.
Србија нема елиту, бар не онакву какву би требало да има, и у културној и у економској сфери. Потребни су одговорни људи, јасних система вредности и свести о моралној обавези како би били чувари друштвених вредности. А политичаре које ова земља има дуго нећемо моћи да називамо елитом. Недостаје им све. Апсолутно сви потребни атрибути. Код њих не видите да их занима стање земље и људи у њој. „Неморал у вођењу политике, дволичност, разликује их од озбиљних државника“, каже Турајлићева.
Да нема интелектуалне елите, да она не постоји ни у каквом гету, изгнанству, Турајлићева тврди зато јер елиту не могу да чине пасивни посматрачи свега што се дешава око њих, док покушавају некако да се снађу и преживе као појединци у том хаосу. Нечињење сматра њиховим грехом. „Мањка тај део етике, морала и свести. Немам утисак да је овде било коме стало било шта да уради а до те мере не препознајем елементе политичара, да не можемо разговарати који детаљ треба променити да они буду бољи“.
Требају нам одговорни појединци у свим сферама, јер када бисмо имали интелектуалну, културну елиту, политичари не би могли да девастирају Србију као до сада, јер би неко реаговао. Не само економска, већ и друштвена, морална и духовна криза допринеле су да део културне елите напусти земљу, док су се други пасивизирали. Део је апатичан, а део се „продао странкама“. Тако да, како сами културолози оцењују, ту нема ништа од независних интелектуалаца.
Околности из 90-их допринеле су ерозији културне и друге елите, а изостанак препорода након те мрачне ере закуцао је ту суморну чињеницу. Тако да елита, истинска, каква Србији треба, постоји само - у историји.
Тања Николић Ђаковић, НИН