Господин Пирсон је трагично настрадао пре 20 година.
Имамо двоје деце, Данијела (32) и Александру (30) и од њих троје унучади. Те ноћи, Пирсон је кренуо својим новим „мерцедесом” из наше викендице за Торонто да покупи Данијела, који је управо окончао завршни, шести разред и био најбољи ученик и спортиста у школи. Желео је да са њим проведе недељу дана, а Александра и ја да после дођемо. Уз пут налетео је задњим делом на шљунак, аутомобил се преврнуо и он је напросто излетео кроз отвор на крову и на месту погинуо.
Имали сте вероватно и друге емотивне везе после тога?
Не могу да кажем да сам имала емотивне везе. Да ли је било флерта? Апсолутно! Дошла сам у фазу да сама себе питам: да ли сам људима интересантна због мене саме или због статуса који добијају са мном? Али, верујте да не сусрећем неке оригиналне удвараче, све је то врло обично. Мислим да мушкарци верују да сам недодирљива.
Рат у бившој Југославији сигурно вас је ставио у тешку ситуацију?
Када једном уђете у највише слојеве друштва, онда вас сви прихвате и веома сам поносна што сам Српкиња. Генерал Луис Мекензи, мој добар пријатељ, био је командант „плавих шлемова” и ми смо често причали. Јесу га оптуживали да је наклоњен Србима, али он је само говорио истину. Он воли Србе и веровао је генералу Младићу, јер га никада није слагао, за разлику од других страна у сукобу.
Није тајна да би вас канадски политичари радо видели и у високој политици, на месту министра, или премијера? Да ли имате такве амбиције?
Могла бих то да будем, али не желим. Пар пута су ме већ питали да будем најпре кандидат владајуће Конзервативне партије за посланика, а онда могу да будем и вођа партије, односно премијер, али сам их глатко одбила. Међутим, ја сам и овако веома активна у политици, мој најбољи пријатељ је актуелни министар спољних послова Канаде, са њим идем на летовање заједно. Са друге стране, у Србији не познајем баш ниједног политичара. Једино би ме евентуално занимало да, кад баш остарим, будем амбасадор. Можда и у Србији, зашто да не?
Ви сте, од 2009, члан елитног клуба „Хорацио Алгер” у Вашингтону, који окупља 300 најмоћнијих људи САД и Канаде, међу којима су сада или су били Хенри Форд, Џералд Форд, Роналд Реган, Хенри Кисинџер, Бил Гејтс, Опра Винфри...
Клуб је стартовао после Другог светског рата, именован по писцу Алгеру, који је писао приче о томе шта је све могуће постићи од нуле. Управо такве људе клуб и окупља. Ако желите да знате ко је ко у Америци, знајте да су они сви у овом клубу. Тренутно сам у ужем борду овог клуба, међу 20 људи.
Ови људи владају Америком?
Имају утицаја. Владају бизнисом углавном. А бизнис и политика су повезани.
Да ли је то неко тајно друштво, светска влада, као што се прича?
Није тајно друштво. Нећу вас лагати, ми причамо о свему, о свим проблемима на земљи, чак и у свемиру. Донирамо свој новац америчкој деци. Рецимо, ми смо сада против тога да господин Барак Обама поново буде председник САД, мислимо да је Мит Ромни бољи избор за америчку економију.
Да ли ви лично утичете на догађаје у свету?
Не. Могу да утичем само на оно што се дешава у мојој фирми. Лично, веома сам забринута за будућност планете.
Шта бисте поручили српским политичарима?
Да се фокусирају на елиминисање корупције.
Ко вам је конкуренткиња међу пословним женама Америке?
Нико, можда само Опра Винфри, али мој узор у животу је Маргарет Тачер.
Колико новца сте у животу поклонили другима?
Веома много.
Милион Срба по један евро
Ребека Мекдоналд помаже Фондацији „Ана и Владе Дивац”, дониравши ових дана 200.000 долара за њихов пројекат изградње станова за избеглице у Малом Мокром Лугу, где ће се преселити прогнаници из колективног центра у Крњачи. Сада подржава Дивчеву идеју да милион Срба даје месечно по један долар или евро и да се тај новац улаже у пројекте који добију највише гласова преко интернета.
Љута на Глишића
Наша саговорница има правни проблем са оцем председничког кандидата Владана Глишића, Негославом.
– После смрти моје сестре, мајка је напустила стан у Београду од 54 квадрата, у замену да јој Глишић изгради комфорну кућу са централним грејањем у Аранђеловцу. Кућа никад није добила грејање, а када сам желела да је поклоним избеглицама, испоставило се да није у мајчином власништву. Преварили су је, узели и стан и кућу. Сад сам дошла да их тужим, не зато што ми је важна та куће него из принципа.
Бојан Билбија, Политика