Раде Алексић, чији је син Срђан постхумно одликован златном медаљом „Милош Обилић“ за храброст, јер је 1993. године, као Србин из Требиња устао у заштиту комшије Бошњака кога су напала четири припадника Војске Републике Српске, рекао је да орден дарује грађанима Србије и српском народу.
Новинарима окупљеним у Скупштини Србије Раде је, пошто је примио медаљу, изјавио да орден није додељен његовом сину, већ српском народу и свим грађанима Србије који прихватају да је жртва за друге величанствен чин.
У јануару ове године навршило се 19 година од убиства Радетовог сина Срђана Алексића, кога су на смрт претукли припадници поменуте војске док је од батињања бранио свог суграђанина Алена Главовића. Срђан је успео да одбрани Главовића, кога су четворица наоружаних и униформисаних људи на силу извели из кафића и почели да ударају кундацима. Срђан је кренуо ка њима и повикао да пусте Алена, након чега су се нападачи усмерили ка њему и кундацима га претукли. Од повреда је умро шест дана касније, 27. јануара 1993. Срђанов отац у читуљи је написао „Умро је вршећи своју људску дужност“.
Један од четворице нападача погинуо је на ратишту, док су остала тројица осуђени на две године и четири месеца затвора. Спасени Ален је преживео рат и данас са супругом и двоје деце живи у Шведској, а сваке године када дође у Требиње оде на Срђанов гроб и у сталном је контакту са његовим оцем Радетом.
У телевизијском дуелу почетком овог месеца између председника Републике Српске Милорада Додика и председника Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, Јовановић је више пута помињао сина Радета Алексића, а Раде је након тога изјавио да је све пажљиво слушао и да га је то веома изненадило. Како је рекао, жао му је што је Срђаново име употребљено у политичке сврхе, а не да би се „уздигао човек и да би се васпитно деловало на генерације које долазе“.
Раде Алексић је некада био кошаркашки тренер, а своју децу васпитавао је у складу са породичном традицијом да у „сваком човеку виде само човека и да их разликује само по поштењу, доброти и знању“. Пре рата Раде је остао без једног сина, а за време рата изгубио је и другог. Да несрећа буде већа, у време суђења за Срђаново убиство, Раде је доживљавао и разна понижења која никада неће заборавити. Међу њима је и реченица једног од адвоката оптужених: „Тако му и треба када је бранио муслимана“.
Милена Д. Миликић, Данас
Ауторска права Радио Оаза 2026