Целим путем до Митровице силан народ је поздрављао колону. Бабе, деде, људи, жене, гомиле деце – стајали су поред пута, дизали три прста и махали нам.
Нисам слеп, видео сам неке ликове у паркираним борним колима који су нас снимали. Радили су то и Французи из џипа. Мимоишли смо се са неколико полицијских кола, али то је апсолутно занемарљиво, нису окупатори глупи па да се каче с нама.
А нема ни разлога. Ми смо у мировној мисији и не носимо оружје већ мајице са култним америчким брендом „Харлеј Дејвидсон“, додуше штампано ћирилицом.
Кад смо се паркирали на рукометном терену, после величанственог дочека и дефилеа у Косовској Митровици, изљубио сам се за Милићем Радевићем, председником српског ХД клуба и творцем идеје да се бајкери окупе на Косову.
Моторџије су дошле из свих крајева Србије (чини ми се да је било највише „лавова” из Ваљева). Било је неколико клубова из Републике Српске, из Босне, Хрватске, Црне Горе, два клуба из Македоније, а посебно бурно су поздрављени драги гости из Грчке (изгледа да нам је и ЕУ дала подршку).
Мој пријатељ бајкер Багзи данима је анимирао бајкере да нам се придруже у што већем броју. Гане Пецикоза, водећи менаџер на овим просторима (то морам да истакнем), организовао је врхунску опрему из Крагујевца, бину, озвучење, расвету. Рокери су посебна прича. Концерт је отворио изузетно талентован бенд „Фулфлејвер“ („Пун укус“) из Београда, победник прошлогодишње зајечарске гитаријаде. Ђорђе Давид са својим бендом „Ганг“ отказао је заказани наступ у Бачком Петровцу и дошао да џабе свира у Митровици. Најда је са својим бендом запуцао из Ниша.
Прошле године, 5. октобра, Жика Јелић, басиста легендарне ЈУ групе, и бајкер, једва је преживео тешку саобраћајну несрећу. Зарекао се да на тај дан неће излазити из куће. Погазио је реч и са целом групом дошао на концерт.
Владо Георгиев је возио целу маршруту на свом мотору, и када је изашао на бину завриштале су Косовке девојке.
А ја сам постао невиђени баксуз. Попнем се на бину за тонску пробу и кад је требало да сиђем, степенице које нису биле добро повезане са бином једноставно падну и срушимо се нас троје, који смо били на њима, са једно метар и по висине. Повређени су наш техничар Браца, лакше, једна жена која се попела да узме аутограм за унуку (њој су шили руку), и ја. Како сам пао, скењао сам (десну) ногу, на коју су се још срушиле несрећне степенице. Одвели су ме у болницу где ми је љубазно особље указало помоћ. Срећом, нисам ништа сломио, мислио сам, али сам покидао лигаменте. Ставили су ми лонгету од гипса и дали су ми нешто против јаких болова. Нису имали штаке, али су ми поклонили штап. Седео сам у кафићу са мојима из „Чорбе“ и размишљао како да решим три проблема: да се попнем на бину, да одем до клоње, и како да, овако бангав, у Лондону, где „Чорба“ свира три дана касније, купим поклоне онима које волим.
Некако сам решио прва два проблема, трећи управо решавам, али свирка ни секунде није била доведена у питање. Отпевао сам концерт у Митровици седећи. Касније, после концерта у Лондону, утврђено је да ми је нога ипак сломљена. Најеб...х јуначки на Косову пољу!
Борисав Ђорђевић
КОМЕНТАРИ ЧИТАЛАЦА НА ТЕКСТ