- Нико ко га је познавао није могао да ми каже барем једну полуружну реч за тог човека. Говоили су да се таква личност рађа једном у 500 година и да не верују да ће ико са ових простора постићи оно што је он урадио за фудбал. Сва моја питања: „Да ли је пио, пушио?“ наилазила су на одречан одговор, уз опаску: „То је био господин“. Питао сам се како да га дочарам, а онда сам се, уз велику помоћ Бјелогрлића, ухватио за његову визију да одведе фудбалере на светско првенство и то што је решио да ни из чега направи нешто.
* Видите ли данас такве људе?
- Једини за кога могу да кажем да у задњих десет година спроводи своју идеју у дело јесте Емир Кустурица. Има визију и покретачку енергију која мења ствари. Није пустио да га носе живот и ситуације, одлучио је да он утиче на њих. И то је светла тачка.
* Мислите ли да је препуштање животу глобални проблем или наш, српски?
- Глобални, али је код нас увећан неколико пута, јер смо прилично убијени дешавањима у последњих 20 година. Не можете више да окупите 200 људи око неке идеје, а камоли 100.000. Срећом, имамо те спортисте који нас окупе, па као нешто значимо самима себи. Уморни смо од свега, безидејни, депресивни. Мислећи људи су се завукли у куће, изабрали су да шетају шумом уместо да учествују у друштвеном животу, што је и најздравије у овом тренутку. Јер, све што се догађа мало вређа интелигенцију.
* Ако се сви повучемо, како ће се онда нешто променити?
- Шта друго да радите у ситуацији кад вам неко прича да је све у реду, а ви знате да није? У култури се прво види какво је стање у земљи. Играм у ЈДП, позоришту које је једно од најзначајнијих у Европи. Како ја да причам да нама не ради пола сијалица на сцени, а нека породица се бацила са зграде јер нема хлеба да једе. Не могу да тражим сијалицу. Ћутим. И дивим се људима који и даље имају снаге да праве представе, снимају серије или филмове. То је постало Сизифов посао. А уметност остаје иза нас, и онда кад се зграде сруше и мостови сатруну. Али то, нажалост, слабо ко разуме.
* Има ли данас професора Вујића?
- Професор Вујић је схватио какву генерацију ученика има - ђаке који ће Србију с краја 19. века да воде даље. Наш систем је убијао и терао најбоље, а гурао просек. И то није проблем само код нас, тако је у целој бившој Југославији. Можда и данас има професора Вујића, али једва састављају крај с крајем. И још треба да оду кући, да се припремају за час, да би им сутрадан нека певаљка рекла да њен син мора да има петицу. Па имамо права ученика, па родитеља. Све смо, чини ми се, погрешно протумачили и направили папазјанију.
* Шта бисте поручили људима у овој земљи - како да, упркос свему, буду насмејани?
- Ја се увек орасположим кад видим своје ћерке. Породица на окупу ми је највећа радост. Да се окренемо микросвету, да прво ту решимо неке ствари, па можда се и појави неко паметан и са довољно снаге да нешто промени
СЛОБОДА ШТАМПЕ
Одбијање да даје интервјуе свим медијима донело је Ћетковићу „титулу“ тешког, па и дрског човека.
- Наравно да волим да се свидим људима, али не могу више да објашњавам да нисам тежак, дрзак и неваспитан, да се само буним кад се нешто коси с мојим основним принципима. Одбијам да говорим за поједине медије за које мислим да негативно утичу на читаоце, јер мислим да сам дужан да утичем на укус публике. Раније си морао да поштујеш неке људе, па макар из страха, а данас више није битно ни ко је шта рекао, ни шта је урадио. Можеш да ошамариш полицајца и председника државе, патријарха да ословиш именом, министра надимком. Ја то не разумем. Па се онда нађе неки новинар са два разреда основне школе који ће да испљује доктора наука. Не размишља о школама које је овај завршио да би дошао дотле, о квалитетима које има, о штети коју наноси. Читалац онда да 20 динара, купи новине и каже: „Па, види, нисам ништа лошији од њега.“ Слобода штампе је у реду, човек без слободе није човек, али чекај, не може баш све.
НИСМО САМИ НА СВЕТУ
Година на измаку Ћетковићу је била значајна и зато што је први пут у животу правио кућу.
- На то сам веома поносан. Завршио сам грубе радове, али направио сам кућу какву сам хтео и гледао како на једној ледини нешто настаје. Водио сам рачуна о еколошким материјалима, па ће то бити кућа која штеди енергију. Осим тога, пошто често одлазим на Дрину и пецам, учествовао сам у акцији коју је покренуо Вања Грбић. Уз помоћ Министарства за екологију успели смо да изместимо неколико хиљада младица и вратимо их у Дрину. То су фине и значајне ствари, да утичемо бар мало на људе да размишљају о томе да нисмо сами на свету и да морамо да поштујемо природу.
Марија Дедић, Вечерње Новости