Са каквом лакоћом је цепао мрежице и за 13 сезона у НБА лиги постигао 13.637 поена и убацио 1.760 „тројки”, што га је сврстало на четврто место у историји најквалитетније кошаркашке лиге на свету, тако је без роптања и патетике донео одлуку да се у 34. години повуче. Предраг Стојаковић је о пензији почео да размишља још током прошле сезоне. Ипак, остао је још један недовршен посао. Успео је да тело последњи пут доведе у раван с духом који га је носио кроз блиставу каријеру. Обукао је на пола сезоне Даласов дрес с бројем 16, вратио Лејкерсима неке давнашње дугове и када је ставио шампионски прстен одлука је била „печена”. Хтео је да буде чист пред собом, није желео да вара кошарку...
Још у септембру рекао је менаџеру да не преговара ни с једним клубом, а пелцер „шоу-тајма” желели су да узму Сан Антонио, Лејкерси и још многи НБА лигаши, као и најбољи европски тимови. Али, није постојао новац или било шта друго што би га натерало да изневери своју кошаркашку идеју. Навикао да тренира и игра само на високом нивоу, затворио је књигу и рекао да је време да се посвети породици, супрузи и троје деце.
Иако је у каријери освојио готово све што је могуће, за најсрећније тренутке не сматра ни шампионски прстен, ни светску и европску круну с репрезентацијом, три учешћа на „ол-стар” мечевима који су и коначна потврда да је неко успео у НБА, две победе у шутирању „тројки”, три избора за најбољег европског кошаркаша, већ почетке, дечачке дане. Описао их је као најчистије и најлепше, а тренинзи, такмичења, ентузијазам и борба за место у тиму однели су заувек победу над славом и новцем за којима никад није трчао.
Из Славонске Пожеге, где је рођен 1977, пред вихором рата стигао је у Београд, а једину могућу станицу, Мали Калемегдан, определила је навијачка припадност. Са непуних 16 изборио је место у првом тиму, догодине узео титулу. Са тренером Предрагом Бадњаревићем проводио је по читав дан на терену и од њега научио да су индивидуални рад и спортски циљеви изнад свега.