Др Божо Ћорић, професор историје српског језика са Филолошког факултета у Београду, одговара питањем: “Како озбиљан човек да се укључи у интернет расправу кад је агресивност на високом нивоу? Познате су научне чињенице у свету о значају глагољице међу Словенима. Тачно је да се глагољица дуже задржала код Хрвата, него код осталих Словена. Али, на једном сасвим малом делу данашње Хрватске, попови глагољаши су били анатемисани од римске цркве која је протежирала латиницу и потпуно изоловани, сачували су угласту глагољицу до 19. века. Тачно је и то, међутим да Хрвати упорно и врло темељно присвајају све што је у прошлости постојало на територији данашње државе Хрватске.”
Тако, професор Ћорић подсећа да се данас у “повијест хрватске лексикографије”, сврставају трговачки речници из времена „кад се није ни знало шта је Хрват”. Ћорић додаје: „То је типично балканска политика. И Николу Теслу, по истом моделу, називају Хрватом. Бугари ће пак рећи да је глагољица, као и ћирилица, бугарско писмо, старословенски је, код њих, старобугарски. И територију око и изнад Солуна, северну Грчку дакле, они и даље сматрају бугарском језичком традицијом. И Бугари су исто тако агресивни. У науци, терминолошки прелазимо преко тога, јер како бисмо сарађивали? Скоро сам у Бугарској објавио један чланак о историји српског језика. Тамо спомињем старословенску традицију код Срба, они су у фусноти објаснили да је то српски термин за старобугарски.”
Да не би било неспоразума, нико овде не заговара идеју да сада и Срби треба да промене досадашњу терминологију и да, попут Бугара, инсистирају на старосрпском језику (мада је и тај термин егзистирао међу европским филолозима који су крајем XVIII века расправљали о пореклу старословенског језика). Или да, попут Хрвата, говоре о глагољици као о „ексклузивно српском писму”. То је исто толико тачно колико је тачна и тврдња да је ћирилица српско писмо. Наиме, ту привилегију има само Вукова ћирилица.
Ко год дакле има посла с интернетом, зна да је овде на делу озбиљна пропаганда. Мада, код нас је реч и о недостатку слуха за промоцију, као и о неодговорности према сопственом културном наслеђу. Стигла су сурова времена: ако вас нема на интернету, ви не постојите. А то је релативно лако постићи. Довољно је да ништа не чините, све ће други урадити уместо вас. Или како би рекао Драган Ћирић, стручњак за ПР из Београда: „Стварањем великог броја сајтова посвећених једној теми, анулира се највећи проблем интернета као медија, а то је кредибилитет. Наиме, када направите 15-20 сајтова који износе једну тврдњу и постигнете то да их Гугл све поређа пошто упишете кључну реч, ви јасно шаљете поруку да не треба тражити даље.”
Онда нимало и не чуди коментар професорке др Јасмине Грковић-Мејџор са Одсека за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду, да се њени студенти редовно изненаде кад им спомене да је најстарији српски средњовековни споменик писан глагољицом, и да је то Маријино јеванђеље, настало скоро два века пре Мирослављевог јеванђеља, почетком XI века. (видите оквир).
Требало би дакле поновити још једном да је глагољица прво словенско, а не прво хрватско писмо. Да је Ћирило сачинио глагољицу средином IX века за потребе превођења богослужбених књига с грчког на старословенски. Да се глагољска писменост најпре развијала у Моравској (данас Чешкој) и Панонији, а после гашења Моравске мисије и Методијеве смрти 885. ученици Солунске браће доносе је јужним Словенима. На Балкану ће, подсећа професорка Грковић-Мејџор, настати и друга словенска азбука – ћирилица, чије се рађање везује за источну Бугарску, с важном улогом Преславског центра. С друге стране, глагољска традиција се неговала у Охридском центру.
„Из Охридског центра старословенска глагољска писменост, разграната мрежом климентске црквене организације, пристизала је у српске земље. Уз то, постоји и посредно сведочанство о могућим ранијим контактима српских крајева с Панонском епископијом, још у време Методијевог живота, а у периоду владавине српског кнеза Мутимира: писмо папе Јована VIII кнезу Мутимиру, којим га позива да се потчини Панонској епископији. Прве глагољске књиге могле су нам већ тада стићи”, рећи ће за НИН професорка Грковић-Мејџор.
Елем, није глагољица једина. О Повељу Кулина Бана, рецимо, отимају се сви, подсећа др Божо Ћорић. Најстарији документ јужних Словена из 1189. године, писан је ћирилицом, мада је на једном босанском сајту наглашено да је то „старобосански народни језик, а писмо босанчица”: „Ми ћемо рећи да је то српски споменик јер је писан ћирилицом. Али, Хрвати кажу, Срби никад нису имали бана, а ми јесмо. Историјски је бан била титула у Хрвата. У то време, наиме, бан Кулин био је богумил. Немогуће је из данашње перспективе пројектовати оно што се збива у прошлости. У то време нације нису постојале, а ми расправљамо шта је српско, шта је хрватско, шта је бугарско.”
И Мирослављево јеванђеље је, такође, под знаком питања. „На сву срећу ево га у Београду”, рећи ће др Ћорић. Међутим, у БиХ тврде да је то тип ћирилице који је код њих био у употреби, те да је Мирослављево јеванђеље њихова баштина, а Црногорци кажу да је настало код Бијелог Поља, па је њихово. И Хрвати га потражују, а то што је писано ћирилицом, нема никакве везе, ћирилица је хрватско повјесно писмо, као и глагољица. „Мирослављево јеванђеље припада ћирилској традицији, по православном је обреду, тако да је, на основу тих чињеница, део српске културне баштине”, рећи ће др Ћорић.
Фалсификати и прећуткивања историјских факата су корисни откад је света и века. Посебно међу новонасталим државама бивше Југославије. Од фалсификовања Његошевог Горског вијенца после Другог светског рата када су избацивани придеви српски и српство, па до каталогизације Националне и универзитетске библиотеке БиХ по којој су Иво Андрић, Бранко Ћопић, Петар Кочић, али и многи други српски (као и хрватски) писци, у ствари писци босанског језика (о чему је НИН недавно писао). Овде је дакле реч о ревизији историје српске књижевности.
Александар Радић, војни аналитичар, рећи ће за НИН да је слично и у војној историји Балкана: „Несумњиво је реч о пропагандној кампањи. Међу Хрватима, има много аутора, издавача, оних који су у прилици да објаве књиге или своје радове у Европи, Америци. Проценили су да је дошло до тренутка да се прећуткивањем етничког порекла људи који су кроз историју учествовали у разним ратовима преправи војна историја и да се Срби просто преименују у Хрвате. Тако што ће се за почетак, прећутати да су Срби, а после их прогласити Хрватима. Можда је то могуће и зато што су Срби и више него незаинтересовани. Званична српска политика и иначе је показала, најблаже речено, некоректан однос према Србима западно од Дрине током рата иако је на крају крајева и водила тај рат у њихово име. И сад се то само наставило. Пред нама је феномен брисања српског етноса и похрваћења улоге српског етноса у ратовима кроз историју.”
Радић подсећа на генерала Светозара Боројевића фон Бојнеа, аустроугарског фелдмаршала, кога су многи војни аналитичари прогласили највећим дефанзивним војним стратегом Првог светског рата. Био је Србин. Међутим, новија издања војне историје Хрвата ту чињеницу не спомињу, напротив, о њему пишу као о Хрвату. Слично је прошао и генерал Милан Узелац, први и једини командант аустроугарског ваздухопловства, који је касније био командант ваздухопловства краљевине СХС. Неки хрватски сајтови „дилеме” о генералима Србима или Хрватима, превазилазе термином „православни Хрват” који је некад био популаран у НДХ. „Оваква прешуткивања постоје и у књигама о улози Хрвата у Наполеоновим ратовима, али и у подацима из Другог светског рата. Ако је неко Хрват, тако ће и написати, ако није, биће рођени Загрепчанин, или грађанин Хрватске. Укратко, етничко се занемарује, говори се само о територијалном”, каже Радић.
Згодна је она Дучићева изрека за масовну интернет употребу по хрватско-српским форумима: „Хрвати су најхрабрији народ, не зато што се никога не боје, него зато што се ничега не стиде.”

Професор др Јасмина Грковић-Мејџор из Новог Сада
Чији је ђерв?
Маријино јеванђеље, писано глагољицом, користило се као богослужбена књига неколико векова након што се прешло на ћирилицу. Глагољицу нису знала само свештена лица.
- Непосредни доказ да је глагољица била у употреби међу Србима јесте старословенски глагољски споменик Маријино јеванђеље, настало најкасније почетком XI века. Одређене језичке црте у њему казују да је преписано на српском говорном подручју. Занимљив је податак да се у овом јеванђељу налазе ћирилски српскословенски записи из XIV века, као и да је изгубљени лист Маријиног јеванђеља допуњен новим, ћирилским текстом, такође из XIV века. То значи да се ово јеванђеље користило у српској средини као богослужбена књига, те да су писари знали глагољицу и неколико векова након што су њоме престали да пишу.
Други доказ је глагољски Гршковићев апостол из XII века, који има упутства ћирилицом, а чувени хрватски филолог Ватрослав Јагић тврдио је да је овај споменик коришћен у литургији у неком православном манастиру. Ту је и Михановићев апостол из XII века, чија су два листа била залепљена с унутрашње стране корица преписа Крмчије светога Саве из 1262. Сачувано је и неколико кратких глагољских натписа: натпис из Чечана код Вучитрна из X-XI века, натпис на крчагу из Гамзиграда, натпис с ушћа Песаче у Дунав, што показује да глагољицу нису знала само свештена лица.
О познавању глагољице сведоче и глагољска слова која се спорадично јављају у српскословенским ћирилским рукописима. У Чајничком јеванђељу из источне Босне (XIV-XV век), чуваном у православној цркви, постоји и краћи део глагољицом, као и непотпуна глагољска азбука. О томе да је глагољица била жива на нашим просторима говори и једно специфично слово ране српске ћирилице: ђерв, за означавање гласа ђ. Старословенска ћирилица није имала овај знак, али је одговарајуће слово постојало у глагољици. Проширивање наслеђеног словног инвентара ћирилице ђервом подразумева директан контакт с глагољицом на српском терену. Ова графема је одлика босанско-хумског правописног типа и среће се у најстаријим српским споменицима: Мирослављевом јеванђељу, Хиландарској повељи Стефана Немање, Повељи Кулина бана и другима.
Дакле, прво писмо које су Срби користили била је глагољица, још у старословенском периоду, затим и у раном периоду српске редакције старословенског језика. Срби су потом предност дали ћирилици, која постаје обележје културног ареала православног словенства. Стога је веома мало сачуваних српских глагољских споменика. Но не треба изгубити из вида да су и рани наши ћирилски рукописи ретки, најстарији сачувани су из XII века. Захваљујући ходу времена и историјским приликама до нас пристигли споменици само су далеки одјек богате српске средњовековне писмености, како старије глагољске тако и њене наследнице – ћирилске.
Зора Латиновић