То је дошло само. Као кад воћка процвета. Тако је то и мени дошло. После сам упознао Драгишу Витошевића, из суседног села, научника који је докторирао у Паризу, на Сорбони. Он ми је из песама нешто поправио и послали смо то у „Матицу српску”, а они су ми објавили књигу! Било је то у децембру 1959.
Како сте то доживели?
Величанствено. Књига је стигла поштом у село. Држао сам је у рукама, ишао од поште ка кући, и гледао да ли се преокреће свет. Не може, мислио сам, од тог тренутка, да буде све исто као дотад. Нешто се, кад сви за ово сазнају, мора променити. А после тога, кад су ми објављене толике књиге, па и сад, више се никад нећу том догађају радовати као оног дана кад сам се из поште враћао кући.
А затим?
Књига књигу је стизала. „Вашар у Тополи” је доживео преко 30 издања, а прва збирка је била је намењена одраслима: „Свет у сунцокрету”. То су лирске песме о природи, биковима, купачицама... Ове песме су шездесетих година имале доста одјека, јер су донеле свежину у свет књижевности и због своје еротике, коју сам доживео као дечак.
Где сте је доживели?
Уз реку Гружу. То је било наше позориште. Ми смо сваки дан, кад напасемо овце и краве, одлазили до реке и сакривали се уз пешчане спрудове, где су израсли врбаци и густо жбуње. Ту смо чекали да дођу једре девојке и благодарне младе жене да се расхладе и окупају голе. Оне се купају, а ми уживамо... По том сећању сам написао најдражу књигу прозе: „Сан гружанске летње ноћи”.
Ко су Вам били узори?
Пре свега песници: Сергеј Јесењин, Ђура Јакшић, Стеван Раичковић, Слободан Марковић, Бранко Миљковић... Од прозних прво Бранко Ћопић, а књиге које су ме натерале да дубље уђем у прозу биле су „Корени” Добрице Ћосића и „Бихорци” Ћамила Сијарића, који је отворио нови простор у књижевности. Потом „Дневник о Чарнојевићу” Милоша Црњанског, па „Тихи Дон” Михаила Шолохова...
Зашто немате Београд у песмама?
Имам, али мало. Касно сам га упознао да би се та љубав развила. Он је мени био и остао нужно место за живот и посао. Јер, све то нисам могао у Црнићу. Град је примамљив за младе људе. За мене он више не значи ништа. Београд је, по много чему, за мене, слика пакла. Рај је у селу, у мојој Гружи, уз потоке, шуме, воћњаке...
Како организујете живот?
Како падне... Али, волим да легнем рано и да пораним изјутра. Посебно то волим у Гружи кад су сунчана јутра. Доживљавам тај дан ко божји дар. После тога кувам чај, одлазим на пијац, разговарам с људима док нешто купујем. Изјадамо се једни другима. Сви исто говоримо о свему, а нико ништа, по том питању, не ради. Имам ту и пријатеље код којих могу да одем и без најаве. Ово, без најаве, ми је врло важно.
Како сте доживљавали бракове?
Нема заједничког живота без љубави. Тако је то било код мене. А једна књига Лава Толстоја почиње овако: „Све срећне породице личе једна на другу, а све несрећне су несрећне на свој начин”. Е, ја сам ту несрећу избегао, па и сад, са свим бившим женама, имам одличне односе. Али, од свих ситуација најгори је пуки усамљенички живот.
Која је Ваша основна врлина?
Упорност ми попушта и тога се плашим, али доследност не, и никад неће. Нема бога да ја, због било чега, данас говорим супротно од онога што сам говорио јуче. То не може. И такав ћу остати. Можда је то, понекад, погрешно, али је моје.
Шта никад нисте учинили?
Никад нисам написао песму о Титу! Али, дође ми да је сад напишем кад видим шта се све после њега догађа у оној његовој Југославији.
Само је страст за влашћу све јача
Да ли имате некога у власти?
Имам, али нећу да кажем ко је то!
Али, казала ми је она...
Е, па сад немам где. Славица Ђукић-Дејановић, председник Скупштине Србије, ми је сестра од тетке. Али, није јој све ово требало. Била би светски неуропсихијатар, кандидат за Нобелову награду, да није губила време у политици!
Шта мислите о томе?
Пишем књигу у стиховима о нашој части и бешчасти. По мојем искуству, а и туђим – код човека се све страсти гасе сем једне – страст за влашћу постаје све јача!
Славко Трошељ, Политика