Доношењем првостепене пресуде Међународног кривичног трибунала, од 15. априла ове године, генералима хрватске војске уносе се међутим нови моменти који се тичу даљег судског поступка у спору Хрватске против Србије. Ево неких реаговања у вези с тим: С. Штрбац: „Ова пресуда Хашког трибунала је јак ветар у леђа контратужби Србије, јер је између етничког чишћења, које је утврђено пресудом Хашког трибунала, и геноцида мала разлика. Тужилаштво за ратне злочине: Пресуда генералима хрватске војске, с једне стране, даје конфорнију позицију Србије, а с друге стране, може бити корак ближе помирењу, што би можда било најбоље. Сада покојни професор Радослав Стојановић је такође непосредно после проглашења постојања удруженог злочиначког подухвата, а под руководством Ф. Туђмана и осуде два генерала хрватске војске за учешће у њему, изјавио да хрватска тужба пред Међународним судом правде губи аргументе.
На питање да ли ће пресуда А. Готовини и М. Маркачу утицати на тужбу Хрватске и контратужбу Србије за геноцид, министарка правде Србије С. Маловић је рекла да је за обе стране најрационалније да се тај премет реши вансудски, док је загребачки професор Жарко Пуховски оценио да тужбе неће бити повучене, јер не постоје политичке снаге у две државе које би то учиниле, то јест да политичке елите не смеју да донесу одлуке о повлачењу.
Рекао бих на крају, имајући у виду да до сада ниједан злочин на територији Хрватске није квалификован као злочин геноцида, нити је иједно лице, по индивидуалној одговорности и на једној и на другој страни оптужено и осуђено за злочин такве квалификације од стране Међународног кривичног трибунала – да се може очекивати неуспешност тужбе и противтужбе. То не значи да Међународни суд правде, сам по себи, не може другачије да поступи и одлучи. Ово кажем с обзиром на дате квалификације злочина геноцида у досадашњој пракси Међународног кривичног трибунала и Међународног суда правде, где је дата предност ширем тумачењу одредаба из дефиниције злочина геноцида (измештеност и протеривање становништва, етничко чишћење и геноцид итд), што проширује текстуално тумачење злочина геноцида по Конвенцији од 1948. године. Злочини етничког чишћења у операцији ,,Олуја”, као и у ,,Бљеску”, имају, због своје масовности, методама како су злочини вршени и јасно изражене намере, извесне елементе злочина геноцида, инкриминисане одредбама поменуте конвенције о геноциду. Они имају сличност са злочинима почињеним против српског народа у време тзв. НДХ. Нажалост, злочини из 1941–1945 у Јасеновцу и другим стратиштима нису одговарајуће међународноправно процесуирани у Нирнбергу 1946. и касније. Иронија судбине за ратне генерације из Другог светског рата је да доживе да Хрватска тужи Србију за геноцид. Сувише има једностраних одлука и ставова међународних органа и других држава, изјава у медијима о ратним злочинима и одговорности у оружаним сукобима на тлу Југославије, на штету Србије. Примењивани су различити стандарди у истоветним ситуацијама. У интересу је будућих генерација да се чују и региструју сва непочинства учињена на обема странама и да добију одговарајућу судску оцену. Могуће је да ће будуће генерације доживети и ,,Раселов суд бр. 2” за оцену нашег времена.
*Редовни професор Правног факултета БУ у пензији
Стеван Ђорђевић, Политика