И до сада у српском друштву остаје болан однос према покушајима ревидирања оцена ослободилачке борбе, и између осталог према рехабилитацији лидера четника Драже Михајловића – подсетио је у разговору за Глас Русије експерт Института за славистику РАН Александар Карасев.
Слична упорност Срба везана је са осећањем моралне увреде народа. Они то врло тешко преживљавају и одатле толико оштро противљење датом процесу. Јер строге мере комунистичке власти за кажњавање сарадника окупатора и конфискацију њихове имовине биле су реакција на заиста чудовишне антисрспке злочине који су извршили на територији Југославије окупатори и њихови локални савезници. Зна се да су само у концентрационом логору Јасеновац Хрвати убили по неким подацима преко 800 хиљада људи. А укупни губици Југославије у време рата изнели су 1,7 милиона људи – тачније десети део предратног становништва.
Не чуди што су после ослобођења Југославије управо Срби испољили јака антифашистичка расположења, под чијим утицајем су власти лишиле власништва и грађанских права хиљаде људи, осумњичених за сарадњу са окупатором. Саопштавајући о бурним дебатама поводом усвајања актуалног Закона о рехабилитацији, Агенција Франс Прес наводи драматичне приче два становника Србије. 83-годишњи Мађар по имену Ференц, становник Војводине, у доба рата био је ученик мађарске војне школе. Он није учествовао у борбама, чак је од нових власти Југославије добио документ о амнестији. Али већ 1946. био је искључен из школе са формулацијом – активни фашиста – која је постала његов жиг за читав живот. Сличну причу испричао је спрски Немац Стефан Чех, чији је деда дезертирао из немачке амрије 1943. године, прикључио се комунистима и погинуо 1944. Ипак чињеница да се прво налазио у саставу вермахта била је довољна да његова својина буде конфискована.
Сада потомци хиљада људи чије су судбине биле самлевене у биткама другог светског рата надају се у рехабилитацију и обнову њихових грађанских и имовинских права. Јер нови српски Закон о рехабилитацији постао је плод напетих дискусија. Његова првобитна верзија предвиђала је да право на рехабилитацију и реституцију не добијају „чланови окупационих снага“ и њихови потомци. Ипак против дате формулације иступиле су организације војвођанских Мађара, чији посланици у Скупштини Србије подржавају владајућу коалицију. Они су видели у закону покушај да се уведе колективна одговорност. На крају нова верзија закона лишава права на реституцију само она лица која су извршила ратне злочине, као и њихове потомке. Тако да не треба сумњати да ће српска опозиција покушати да искористи ово питање у својим интересима већ на паралметарним изборима који предстоје у априлу.
Проблем реституције испоставио се болним и за друге земље Источне Европе. 90-их година закони о рестутуцији национализоване имовине били су донети у Литванији, Летонији, Естонији, Чешкој, Пољској, Бугарској, Мађарској. Они су предвиђали да бивши власници или њихови наследници имају право да претендују на повратак објеката непокретности у њихово власништво. Слични документи нису довели до масовне прерасподеле својине, мада су изазвали нервозу у друштву. Уз то треба узимати у обзир да се одговарајућа питања у тим земљама решавају већ у оквиру ЕУ – куда, на пример спада Чешка, одакле су после рата били екстрадирани моравски Немци, и Немачка, која је окупирала Моравију 1938. године. А у политички нетабилној Србији, оптерећеној уз то косовским проблемом, покушаји да се реализује сличан документ може да има опасне последице.
Глас Русије