Услед злостављања, претрпљених физичких и психичких болова и страха код ње се развио јак посттрауматски синдром, што је довело до инвалидности.
Њена судбина задесила је многе Србе на подручју Чапљине који су месецима мучени и злостављани у логорима.
- У пролеће и лето 1992. године Срби у Чапљини бивали су тамничени, тортурисани и убијани у бројним објектима. Логори су били у подруму зграде општине, у дуванској станици, житном силосу, старој пошти, Полицијској станици, касарни ЈНA у селу Грабовина, објектима ЈНA у селима Габела и Дретељ, а приватни затвор био је у селу Домановићи. Заробљени Срби одвођени су и у логоре у Хрватској и западној Херцеговини - казала је Олга.
За разлику од ње многи Срби нису изашли живи из тих логора, а међу жртвама су биле и Олгине колеге лекари. Иако су прошле године још се сећа свих који су мучили и њу и остале заробљене Србе.
- По злу су многи остали запамћени. Зверства су, између осталих, чинили Цикоја Врањеш и Иван Медић из Доњих Радишића код Љубушког и Драган Дујмовић који је држављанин Канаде. Звери у људском телу били су и Дамир Брајковић из села Студенци код Љубушког, Хектор Ћосић звани Дида који је држављанин Aустралије и Винко Приморац из Љубушког. Малтретирали су нас и мучили и Мирсад Репак, Лука и Жељко Шешељ и Звонимир Бјелиша из Опузена, Aнте Раич из Малог Поља, Горан Зец из Вараждина и малолетни Aлександар звани Саша - присећа се Олга.
Она каже да је за логор "Дретељ" знао чак и Међународни комитет Црвеног крста.
- У јулу 1992. године видели смо пред капијом њихов аутомобил. Ми смо њих видели, али они нас изгледа нису желели да виде - казала је Олга.
Док је Олга преживљавала тортуру у "Дретељу" њен муж Лазар Драшко предузимао је све што је било у његовој моћи да њу и остале заробљенике избави из пакла. Некадашњи судија Општинског суда у Чапљини, а затим адвокат писао је чак и тадашњем Генералном секретару Уједињених нација, UNPRFOR-у, Међународном комитету Црвеног крста, предсједнику Француске, али ни са једне адресе одговора није било. Обијао је врата и нудио доказе разним међународним организацијама у Херцеговини, али није вредело.
Преокрет се догодио када је упутио писмо и доказе Европској заједници која је послала свог делегата у логор "Дретељ" који је међу логорашима затекао Олгу.
Неколико дана касније, 18. августа 1992. године, Олга је у групи од 245 логораша размењена у Стоцу. Тада је њен ход по мукама коначно завршен.
Мање среће од Олге Драшко имале су њене колеге Душанка и Никола Кузман. Брачни пар је најпре одведен у логор "Дретељ".
- После тортура пуштени су кући. Касније су убијени и никада се није сазнало ко их је убио. Лекарски мантили нису ништа значили зверима у логорима - испричала је Олга.
Глас Српске