Рођен је 9. октобра 1854. године, физичар и проналазач, чије је највеће откриће, самоиндукциони калемови ("Пупинови калемови"), омогућило пренос телефонских разговора на велику даљину. Из родног Идвора у Банату је 1874, после школовања у Панчеву и Прагу, отишао у САД, где је завршио Колумбија универзитет у Њујорку на којем је касније био професор теоријске физике и 40 година председник Института радио-инжењера. Први од његових многобројних проналазака био је електрични резонатор, помоћу којег проводник омогућава истовремени пренос вести на различитим таласним дужинама. Открио је и секундарне радијације рендгенских зрака, електромагнетске детекторе и написао универзитески уџбеник термодинамике. За научни рад добио је 1920. Едисонову медаљу, а за аутобиографску књигу "Immigrant to Inventor", код нас преведену под насловом "Од пашњака до научењака", Пулицерову награду 1924. Његово име носе физичке лабораторије Колумбија универзитета.
Чудо професора Пупина