Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство. Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају значајне пореске олакшице.
Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старешински слој уједини и постане озбиљна претња његовој самовласти. Његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега, године 1838. је донет један хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом, састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти. Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су1842. године на власт довели Карађорђевог сина Александра. Након деветнаест година изганства и свргавања са власти кнеза Александра Карађорђевића, кнез Милош се по други пут нашао на српском престолу и то од 1858. до смрти 26. септембра 1860. године.

Ђуре Малобабића, МРС